Naša književnost

92 Књижевност

Већина дубровачких књижевника тога времена, Казначић, Ферић, ОСалатић, Замања, били су му присни пријатељи, а тако исто и ван домовине пријатељи му готово увек беху изабрани људи. Међу њима су Лампреди, барон Цојс, кнез Сапјеха, страсни ботаничар који је још у пролазу кроз Дубровник склопио интимно пријатељство са Соркочевићем, пољски песник и преводилац наших народних песама Заљески, Адам Чарториски, који је био руски канцелар у доба првога српскога устанка и дубровачког пада, пољски писац Христијан Островски“) Адам Мицкијевић, хрватски гроф и Илир Јанко Драшковић, његов брат Јурај, емигрант и писац у Швајцарској, — све врло угледни људи свога доба.

Још у салонима првога царства, код Госпође Кондорсе и њене сестре Кабанис, код госпођа де Бомон, Сиар и Жозеф-Бонапарте, у салонима за владе Шарла Х и Луја Филипа, он се упознао са многим књижевницима, војницима и политичарима. Неки му и доцније остадоше пријатељи и познаници: дипломат Мангури, млади Проспер Мериме, члан института Ди Бокаж, војсковође Молитор, Дирок, де Сал. Пријатељ и вршњак Соркочевићев и његов заштитник у доба своје моћи, Мармон, војвода дубровачки, под рестаурацијом још је срдачнији него икад и Соркочевићева породица му је покаткад гост на бургундским имањима. Њима треба додати Шарла Нодје на чија је примања ишао у Арсеналску библиотеку и тамо долазио у додир са многим јавним радницима. |

Међу тим пријатељима има их доста који су били у пријатељским везама са њим кроз свих шеснаест година мирнога и прилично сређенога Соркочевићева живота, па и кроз последњих пет најплоднијих и најкориснијих.

1Х

Од седнице Келтске Академије, на којој је читао своје мемоаре о словенском језику, прошло је читавих тридесет година, а Антун Соркочевић се више није јављао са сличним пословима. Да није годинама потицао француску владу и јавно мнење на оснивање словенске катедре у Паризу, изгледало би да се у њему угасио сваки интерес за културни рад.

Тридесетих година прошлога века интересовање за нашу народну поезију достиже свој врхунац. Нодје и Мериме су већ били објавили своја дела с илирским мотивима, Фориел припрема свој курс о нашој поезији, Госпођа Војар преводи целу збирку наших народних песама и Соркочевићу није тешко доказивати пелисход“ ност катедре за славистику. У једном свом чланку у „Северном

25) (Островски у својој књизи „Ре тез зјамез“ (1 издање, Париз 1857) посвећује свој чланак о Мицкијевићу и његовим предавањима на Француском колежу Антуну Соркочевићу, а овај му одговара једним италијачским сонетом.

(В. стр. 66—82).

,

преселио атара ар дин

о а ДА љетне рација том фатокби са.

ем,

| | |