Naša književnost

Последњи Дубровчанин 93

Прегледу“ 1888, он о томе каже:... „У Француској, где је влада била увек тако слободоумна у свим врстама наставе, још се не нађе једна катедра словенског језика, чи је би познавање било толико од користи Французима за њихове политичке и трговачке одно се и толико потребно да употпуни њихову филолошку ерудицију.“ Катедра је, доиста, релативно брзо и установљена у Француском ко-

-" лежу 1840 и први предавач био је Адам Мицкијевић. Његовом при-

ступном предавању изгледа да је присуствовао и Соркочевић који је био један од главних предлагача да се установи катедра словенских језика и књижевности.)

Али још 1836 један га случај потаче да се озбиљније лати пера.

Г. Еузебије Салверт, народни посланик објавио је занимљиву, књигу под насловом „О Цивилизацији, Млеци и Дубровник“, у којој је доста благонаклоно изнео на неколико десетина страна своје рефлексије о Дубровнику.) Неке нетачности побудише Соркочевића да упути Салверту отворено писмо које је објављено у „Тану“ 8 јануара 1836. Захваливши му што се сетио његове отаџбине, Соркочевић нарочито обраћа Салвертову пажњу „да пре 1806 ниједна сила није никад заузела дубровачку територију. Наполеон је био први који ју је освојио“, што „донесе несрећним становницима од стране француских непријатеља велику штету по копну и мору, која се пенила на неких двадесет милиона франака. Цара то дирну и он свечано обећа да ће накнадити штету... Обећао ми је то“, вели бивши дубровачки министар, „у нарочитој аудијенцији, а доцније понови обећање и дубровачким сенаторима, у једном писму које је написао принц Евгеније, поткраљ италијански, у његово име“...

Пропагандист и политичар удружују се у њему да би заинтересовали француску јавност за Дубровник који је „био одвајкада оаза цивилизације“. Али осем те тежње, ово писмо није толико од значаја да би се могло рећи како је са њим Антун Соркочевић поново почео књижевни рад. Информативно, синтетично, са извесном хвалисавошћу, као приликом сваке пропаганде, Соркочевић је спомињао значај Дубровника у културном и политичком животу; и сем отменог стила, у њему нема ничега типичног.

Тек две године доцније, 1838, кад га је „Северни Преглед“ (Га Кеуџе ди Мога) замолио за сарадњу он је написао два чланка.

Први чланак „О граду и бившој Републици Дубровачкој“ (5иг ја УшШе ег ГАпсјепле Кершђидџе де Багизе), припада културној и политичкој историји.

Нагласивши своју омиљену тезу о јединственом случају „да један слаби народић, усамљен на суровом тлу и стиснут на мало простора, са свих страна окружен невољом, незнањем и варварством, ипак буде оаза слободе, индустрије и књижевности, огњиште светлости и цивилизације“, Соркочевић сумарно прича историју свога

25) К. Георгијевић, Српскохрватска народна песма у пољској књижевности Б. 1936, с. 70 и 170.

25) Б. Зајуегбе, Пе [а стушзаноп: Метзе е: Кагизе. Раг5 1885.