Naša književnost

Извори „Чубрановићеве цингареске 243

многих покладних песама које су по фирентинским улицама биле певане, једна једина била је намењена да женама пева о љубавним чаролијама. Уопште, у италијанским карневалским песмама, као и у тосканској народној поезији, утицај локалног сујеверја сасвим је незнатан.

Маска једне сијенске цингареске помињала је „циганке“ које су по тосканским котарима нудиле женама чаробно корење.

Мип <ипи сште 58 рјеђе, слапјаћша, сће мапш де ил а аиезја а аџеЏа, Ффсепди „Зип 2апсагеПа де !штап раз5ћ, е рш 6 рапа га! а! рагшге.

Маске, међутим, које се издаваху за чергарке, не налазећи се у средини у којој би сујеверје било бујно, нису ни помињале "чаробно биље. Међу маскама сијенских јеђупијата, само неке „виленице наводе понеку траву, сасвим обичну, не помињући ни упутство за њену примену.

Уошште, Јеђупке тосканских покладних песама нису бајалице; оне су само гатаре, или, уколико означују маге, служе се белом магијом, не и чаробним биљем. У сваком случају, у Линајуолином контрасту иу анонимној фротоли нема помена ни лековитим травама ни чаробном корењу.

У нашим маскератама моменти бајања и чарања У свему су само одраз средине.

По далматинском приморју билине су одискона. биле употребљене за све жеље и невоље животне; поред народног искуства у лековитости биљне природе, било је у свима вековима и веровања у чудесну моћ трава и нарочитих твари, које укуване, сагореване, или ношене у талисманима, беху употребљене за љубавне жеље, за лепоту и сазнавање тајни.

Понешто од тог народног сујеверја наших приморских области сачувано је у једном рукопису шеснаестог века. У њему се находе многа упутства за чини, веома слична онима које се наводе у нашим цингарескама. За разне болести ту су прописане необичне траве, сваковрсно лишће, исушене коре, чајеви, семења, и многи овакви савети:

Када чловек с жену спат не море: вазми зуб мртва чловека, тре постави њима под главу како она не видита.

Да жена не море зла учинити: вазми мбра и корена комораче.. тре носи под пазоху, и не море т нашкодит.

осталом, чаробно биље помиње се и у старим далматинским статутима и у записницима судских истрага које су биле вођене поводом бајања и употребе „перверзног корења“.

На класичном тлу наше старе поезије, по дубровачким дубравама, — и по јужнодалматинским острвима бујале су, под благим поднебљем, многе билине, и оне ретке, необичне. Једино ту је расла тајанствена мадрагора, „љувена коштрава“ дубровачких лиричара.