Naša književnost

Извори „Чубрановићеве цингареске 255

Међутим, Чубрановић није певао епиграмски. Насупрот томе, Пелегриновићева маска нарочито воли да мудрује; ни у једном делу наше старе литературе нема толико сентенца колико их има у хварској јеђупијати. Иначе, све последње строфе Пелегриновићевих срећа су епиграми. Ван сумње, наведена строфа била је поанта једне засебне Пелегриновићеве маскерате.

Најзад, љубавник о коме је реч у наведеним стиховима, није онај кога Јеђупка заговара у осталом делу песме. У поменутим строфама, маска прекорава одабрану даму што не љуби онога који за њом чезне. После тога, наједном, потпуно неочекивано, сна говори о неком другом љубавном невољнику, непосредно после малочас наведене строфе, она продужује „јоште ти бијах потајнула“ ствар коју треба да јој саопшти, односно несретну љубав некога који је неисказано љуби.“)

Према томе, првих десет строфа у песми шестој тоспођи биле су последња маскерата хварске цингареске. Чубрановић је на њу накалемио своју љубавну новелу услед тога што је она одабраној дами у целини нежно ласкала, и била гатање веома подесно за увод засебне јеђупијате.

Чубрановићева песма шестој тоспођи означује несамосталну инвенцију, скоро у целини извештачену поезију и потпуну дисхармонију. > Пренемагање у љубавној боли и сладуњаво хваљење одабране госпође помешано је у њој са неусиљеним, на махове изузетно осећајним тоном и свежином народног израза. Та контаминација елемената конвенционалних и осећајних, леуташких и народних, неприродна је и неуспела.

Чубрановићева трубадурска маскерата усвојила је лепоте Пелегриновићевих срећа. Љубазност маске, верно оживљавање типа којег она претставља, реалност гатања и неусиљеност ритма биле су одлике претходних јој песама, и оне; у њу унесене, дале

су понекад конвенционалности њених мотива и осећања и свежине. 3

Песма шестој госпођи одужила се је делимично „Јеђупки“ састављеној из одабраних песама хварске цингареске, унела је

ж) У стонском рукопису песма шестој госпођи одвојена је од Чубрановићеве љубавне маскерате; има четрдесет стихова, и завршава малочас цитираним афоризмом. Међутим, схватање да је дубровачка трубадурска цингареска била припојена последњој маскерати хварског покладног канцоњера не по њеном аутору, већ у познијим преписима, не би могло да буде усвојено; у њој се налазе Пелегриновићеви „уздари“, и циганчићи, названи именима која им је тај хрватски песник дао; најзад, „циганка' није могла да одабраној дами започне своју рецитацију изјавом да јој „јоште“ има нешто да каже.

Сазнавши да песма шестој госпођи припада двама ауторима, преписивач стонског рукописног зборника изразио је њено, ауторство у варијанти која изворно никако није могла постојати.

два