Naša književnost

у Е А |

руно >

МИР ид па

ЈА

Ри

КИ о Ија ВЕ

им

' " 12

324 Књижевност

на очима и да му је десно око сада стаклено. И пролазио је кроз чаршију трепћући левим оком а десно стрпљиво држећи раширено и, колико год може, непомично.

Често се хвалио пороцима којих уистини није имао и уживањима до којих никад није могао да дође и до којих му уствари није ни било стало.

Тако, на крају, једне црте није било на њему, као ни у њему, која би била искрена, истинита, његова и стална.

Варош се навикла на таквог Стјепана Ковића. Његове лажи и настраности изгледале се неисцрпне и бескрајне. Па ипак, с годинама је почело и то да попушта, као што животиње с престанком младости престају да се играју. Долазиле су пусте и сиве године. Дотужила му и омрзла та наивна и прозирна игра младости. Право говорећи, одувек је он мрзео своју „енглеску“ лулу, јер је рађена. у Словенији, лажна и неспособна да превари; па ако је и успевала некад да превари неког, њега није могла никад, ни у сну, ни за тренутак. Мрзео је он, сад види, одувек сваку од својих јевтиних маски којима је у току година настојао да се истакне, издвоји и издигне; мрзео их је већ стога што су му биле неопходне за ту сврху и, нарочито, стога што уствари нису помагале ништа, само га чиниле смешним, остављајући га тамо где се родио и онаквог какав је одувек био. Он је и сам увиђао да том маскарадом коју је стално правио од своје личности само губи у очима света, не добивајући ништа У својима. Колико пута је то осетио кад би се пробудио у својој сиротињској соби, го и немоћан, сав у зноју и некој ватри, на танком и одавно непретресаном душеку из кога је била паклена врелина и ружан задах старе и згрудване вуне. (Тај задах га је свуда пратио и с времена на време се јављао као чулан израз његове беде и немоћи.) Увиђао је, и то га је гонило да тражи нове маске и нове настраности, али како је унапред осећао да све то ништа не помаже, почињао је све више да мрзи и тај свет и своје настраности и самог себе.

И најпосле се од свега тога заморио. После много година таквог живота Стјепан Ковић је обесхрабрен почео постепено да напушта своје глуме и маске. Све су ређа бивала сада изненађења која је приређивао својим суграђанима, све блеђи изуми којима је још покушавао да се истакне пред њима, и од све слабијег дејства на њих. Он се исцрпео, заморио се у свом грозничавом тражењу да се истакне и привуче погледе људи, да изазове бар њихово чуђење и потсмех, ако не може дивљење и поштовање. А без тога као да су сви животни сокови напуштали то тело. Почео је пре времена да стари; управо не да стари него да вене, да се лиња. Његова бујна, смеђа коса која је некад својим егзотичним фризурама тражила пажњу и изазивала потсмехе грађана, сад се проредила. На темену се пре времена шири ћела. Данима и недељама пролази чаршијом без ичег нарочитог на себи и не подражавајући ником у ходу. Иде погнут