Naša književnost

РЕП

~

= а

ће

у— У

= = ма 5

са ВЗВ + === =

ис

368 | "Књижевност

нове, пролетерске, односно социјалистичке садржајности и идејности, дакле нечег квалитативно новог.

На сама реалистичка схватања и тенденце у ликовној уметности, на извесно њихово јачање утицао је уз друштвене услове и потребе, као и потребе превладавања разних застрањивања романтичара, још и развитак напредних грађанских, историских (историчари Рестаурације!), а још више природних наука, каси снажни реалистички прикази живота у књижевности (Балзак). Осим тога и традиције и тенденце реализма у самој ликовној уметности, од Шардена и класициста (портрети Давида!), па преко романтичара, биле су стално живе. На тим културно-истриским и друштвеним основама развија се и јача потреба тадањег човека за новим осећањем и доживљавањем природе, као и потреба борбе против свега неприродног, измишљеног и апстрактног, било да се то очитује у романтичарском маштању, било у академској извештачености. Све су јаче тежње уметника и уметничке критике да се прикаже стварни свет, да се уметност учини конкретном и савременом, да се некако повеже и са друштвеним збивањем, као и да се више приближи човеку. Објективно-реална природа и конкретан човек из стварности постају опет на неки начин углавном основни мотиви и садржине уметничког спознавања и обликовања. У једном посебном виду снажну такву оријентацију к природи, пејзажу, означавају Русо и Коро. У фонтенбловској шуми и селу Барбизону они са осталим „барбизонцима“ доживљавају, изучавају и са великом љубављу сликају ту „праву“, своју рођену природу. Они је додуше доживљавају углавном ладањски, као грађани који су сити метежа и жељни освежења побегли из великог града, они јој се диве и обожавају је, односе се према њој сентиментално, траже идилу и лирику. Али они уз све то, нарочито Коро, налазе ту и таквих реалности, појава и истина, које су — од њих уметнички спознате и обликоване — значиле нови велики допринос продубљивању и проширивању уметничке спознаје природе, појава у њој и њених законитости, продубљивању уметничке спознаје и изражавања суштине тих појава и законитости.

Извесну оријентацију ка човеку, првенствено човеку и његовом животу на селу, чини Миле. Он у пејзаж уноси конкретне људске и животињске ликове, те главну пажњу посвећује њима. Он слика сељаке, њихов живот и рад, а из тих слика као да зрачи и као да нам се намеће неко свето и дужно поштовање тог живота и рада. Својим делима Миле је створио управо неку апотеозу сељачких послова, он као да жели да изрази неки њихов посебни значај, њихову узвишеност и светост. Он сељака који те послове обавља приказује као симбол неког вечитог и мукотрпног рада и обнављања живота и природе. Та тајанствена поетизација села и сељачког живота и рада, уствари заосталости сеоске привреде и менталитета, иде код Милеа готово до

Поа и “оу пат јање и