Naša književnost

желе да виде баш ти типични услови и за њих типични људи и карактери. 5 -

Објективне могућности да се уметнички изрази стварви дух тог новог и специфичног времена, већ су у извесној мери постојале и биле развијене. Радничка класа је већ наступала као

самостална политичка сната и фактор у борби, свест радничке |

класе научно је већ оформљена и формулисана, она је стварно

изгубила некадањи утопистички карактер и постала истинска .·

наука о нужности класне борбе и пролетерске револуције, о могућности остварења бескласног друштва као и о путу и начину за постизање тог циља. А баш у т0 време пажња ликовних уметника, те њихова уметничка свест и делатност не одликују се нарочито дубоким схватањем и изношењем тих објективних

реалних збивања и односа у друштву, схватањем и сликањем људи који се боре против свих нељудских односа, за друштво и поредак у ком ће човек доиста бити човек. Дубоко људски смисао те борбе која је већ отпочела и све се више разгоревала, њена хуманост и прогресивност, племенитост и ентузијазам човека све више прожетог таквом свешћу и таквим животним идеалима, све то је код ових уметника остало углавном уметнички недоживљено и неизражено. Одатле и све веће нестајање борбенореволуционарних и хуманистичких елемената у ликовној. уметности, све веће нестајање њене улоге и значаја као фактора прогреса, што је, коначно, касније неке уметнике довело и на позиције пуног антихуманизма и реакције.

УЗ сва позитивна и поштена настојања и доприносе многих од ових уметника, њихова уметност углавном значи пут на коме уметник све више губи смисао и дужност да буде, — као што су то били рецимо Веласкез или Рембрант, Гоја и Домие, — објективни посматрач и историчар свога времена и друштва, да сли“. ка прави и актуелни живот и збивања, ако већ не као свесни борац за напредак, а оно барем објективно и истинито. "За разлику од њих, старом Балзаку напр. који није био ни напредњак ни револуционар, већ легитимиста, њему његов ванредно развијен смисао за истину, за објективно сликање света и друштва њего вог времена, његов реалистички метод, није допустио да не види и не одрази и елементе и људе будућности, с истом снагом свога уметничког талента са којом је сликао и пропадање „својих вољених аристократа“. Енгелс зато то и сматра „једном од највећих победа реализма и једном од најграндиознијих црта старога Балзака.“ (Из Зборника о књижевности и уметности, с. 517—58).

Образлажући тај свој метод у предговору „Фудској коме-. дији“ 1842 г., Балзак, који је католик и монархиста, износи ванредне мисли које у ликовној уметности“нажалост нису нашле своју примену. Он ту напр. каже да уметник треба да слика „људе, жене и ствари, то јест личности и материјалну слику њихове мисли: речју, човека и живот...“ а те „личности... живе само

~

,

МЕ

мара н-4) 3

И ЗА ВА =: а Књижевност