Naša književnost

аи

Радоје Домановић 383

дубоко у ноћ код „Такова“. И по ономе колико сам га, и како, познао онда, још више, и боље, доцније: он је био одличан редак друг, ретко пажљив. Никад ништа грубо; чак ни речи опоре, ни да ме је погледао кадгод не ружно него и најмање немило. И са ретко развијеним осећањем за истином и правичношћу у свим тим другарским односима. Ако није коме од другова могао

- у некој прилици учинити добра, зла зацело није учинио никоме.

Просто зато што за чињење зла није био способан. Краљица Драга била је према њему најбоље расположена, и он је могао код ње некоме од другова напакостити. Међутим, као што већ рекох, колико ја знам, није се чуло да је тако што учинио. Као што ми се например сам Митровић после последњег његовог пензионисања (пре двадесет деветог маја) жалио на једног свог друга да је један његов разговор са Крамаржом или Клофачом (не сећам се тачно, којим од њих двојице) — неке речи у огорчењу изговорене — одмах доставио двору, и одмах, истог часа, он Митровић пензионисан. За Бору се, кажем, тако што није чуло, чак ни помислити да би он тако што могао учинити. Али као да му је не толико ласкала пажња краљице Драге, колико што се тој пажњи није могао отети. Истина, он је тада поред редовне плате имао и неки додатак као парески орган у Бајлоновој пивари и доста слободног времена за књижевни рад. Али се на то није гледало злим очима, бар ја не. Међутим, на његову сарадњу у једном часопису, за који се онда говорило да га двор (узгред речено, унаточ Српском књижевном гласнику) новчано помаже, гледало се друкчије, ма да је он и ту сарађивао исто онако као што је у исто време сарађивао и у Делу и Српском књижевном гласнику.

Једном, баш ће бити на два дана уочи Петровадне, Бора, ја, и један наш друг и пријатељ (нарочито Борин одличан пријатељ и сродник, доцније и мој одличан друг), с којим ме Бора тада и упознао, останемо код „Такова“ до једног сата после пола ноћи. Кад изађемо одатле, неко од нас предложи, и одмах се усвоји: да се навратимо дд „Касине“.

Тамо за једним столом затекнемо овеће друштво. Тај један сто био је једино и осветљен, иначе свуд тама. Коцкало се. Неко је „окретао конген“. Ту су били и Раде и Гуслар (Милоје Јовановић „Дрогериста“ — ,„Слепац“, како га је Раде звао), али Раде се није коцкао, а није, чини ми се, ни Гуслар, већ су обојица само посматрали и галамили. Чим ме Гуслар угледа, одмах ме, као и увек дотле, спопадне за некакве две банке, које. ми је био позајмио при некој коцки („Божјем благослову“) на пет година пре тога у Крушевцу. Мени се опет чинило да није толико, и онда, као и увек дотле, настане објашњавање. Раде подигне руке увис, и повиче: „Милост!... Зар још то нисте пречистили!“ и навали да нас измири. У томе и успе. Не сећам се баш тачно, колико је по том измирењу, требало да дам Гуслару, — тек знам да нисам имао ни пуних десет динара, а ресто, највише четири-пет динара, да

; ; ј. њи рани анале љети овај ава о и

св еф а зак ава 5. + >