Naša književnost

-

На Тари | 463

ди. Видио сам јој косу под марамом пуну сунчане прашине и црвенкастог злата над бијелим челом, два гајтанчића вјеђа у луковима и два ока радознала као у кошуте, и видио сам усне, мало растворене, мало увенуле и забринуте, као црвени цвијет под сушом. Под косом и марамом слутио се танак врат и бијел подгрлац у сјенци овалне браде. Више ништа нијесам могао да видим из тог положаја — изгледало је као да она не стоји на земљи, као да лебди, лака варка, творевина сна и маште, у прозрачном ваздуху.

Не знам колико сам је тако гледао, а онда, у жељи да то рашчистим, направих неке од оних ситних покрета што наговјештавају буђење. Као што увијек бива у сновима —- она нечујно и вјешто склизну из мог вида. Наљућен, окренух се брзином која и мене самог зачуди, и опет је угледах: повлачила се уназад, а очима и руком давали ми знаке да склопим очи, да је не гледам, да опет спавам. Е

· „Не, богами!“, рекох сам себи с необичном одлучношћу. „То те нећу послушати, о спавању више нема говора.“

И устадох, заборављајући да ћу притом показати своје просјачки дроњаве панталоне које су биле у стању да пред женским оком убију углед не знам каквог љепотана по професији. Постидјех се, збуних се, покајзх се и био сам готов да се скљокам макар и у глогов жбун —- само да ишчезнем испред њеног лица. Али она ме гледала сасвим друкчије — с разумијевањем и присношћу која ме раскрави у осоколи. ;Ако на мени има нешто чега се треба стидјети — помислих у себи — онда је то ова малограђанска тежња да се претставим какав нијесам, бољи и љепши вето што јесам, уствари. Ту тежњу треба убити пролетерском искреношћу, па макар она изгледала и груба у почетку.“

За почетак разговора нађох згодно питање: „Кад су се вратиле с пута;“ Она одговори да су овдје стигле одмах послије нас, а ја сам се чудио како се код ње боја гласа и: изглед сасвим сла"жу — код нас у Црној Гори то није чест случај. Онда запитах како стоји ствар са стражама на висоравни.

„Нејасно“, рече она. „Бугари одлазе, али још увијек горе има њихових шатора, и страже сигурно држе. Него, изгледа да

ће, свеједно, вечерас поћи једна наша патрола тамо — ако се могне провући између стража и литица.“ Ако је још нешто запитам —- изгледаће као да је саслуша-

вам. А пошто нијесам знао шта да кажем друго — заћутах, жалећи што ће се вјероватно тиме завршити наш разговор; Она рече да је видјела Мила Обрадовића, тамо гдје смо га оставили, и да га је смјестила.

„Није ли то тифус код њега7“ запитах, јер се мој језик био аутоматизовао само за упитне облике.

„Војо каже да није, али, вели, мораће да остане код нас десетак дана... Пазићемо га колико се могне, за њега ништа не брините.“ #

»

и У