Naša književnost

454 и Књижевност

Позавидјех Милу Обрадовићу и зажалих што се, умјесто њега, нијесам ја поболио: видио бих је још који пут и од тога бих био срећан бар „три дана унапријед“, као што каже Вејо Јеремић. 5

„Како ти је имег“ упитах је изненада. -

„Вишња“, рече она, а тај глас и изглед учинише да ми пред очи изађе једна башта поред Лима и једна воћка расцвјетала у прибрежју — глатко стабло руменкасте коре и витке гране заљуљане лаким вјетром. Кроз гране се види зелен пашњак у планини и врло плав комадић неба над ливадом и боровима... Зашто тако —- неки глас, или неко име — дочарава само лијепе, миле слике, иако их више нема:

„Слушај, Вишња“, рекох. „Кад би ти знала како је красан човјек онај друг тамо, обољели, ти би га чешће обилазила и добро би га пазила. То би му помогло, знаш, Вишња, јер ти имаш лаку, милосрдну руку и такав, лијеп изглед. Не, ја ово озбиљно мислим, Вишња.“ — Ту примјетих да ми се њено име, као слатки сок воћа или као мед, лијепи час за усне час за језик, и да га зато тако често морам спомињати. — „Јер, гледај, Вишња: њему често долази бунило, од температуре, и тада му се све врти у глави. А велика је разлика у томе шта се човјеку врти у глави. Јер ако је то неки пријатан лик, као то твоје лице, Вишња, онда му од тога ни бунило не може бити тешко.“

Она се тихо осмјехну и обећа да ће га пазити.

Очи су јој биле замагљене а лице тужно као синоћ. Нијесам хтио да је питам што је тужна — обучена је у црнину, мора да је изгубила неког ближњег. Око нас су се згушњавале сјенке и тишина под којом се чуло неуједначено дисање успаваних. Поћутасмо неко вријеме. Моје очи су се одмарале на њеном лицу и биле су сасвим задовољне. Ето, Вишња, може се и без ријечи и без покрета. Покрети грубо'нарушавају а ријечи су опасне, јер или везују или растављају, а зар је то нама сада потребно; Ријечи су сувише оштре и сувише одређене — зашто да раскинемо овај кратки трен безазлене насладе; Зближити се, више од овог, не можемо; растајање нам, свеједно, не гине.

Као да разумије моје мисли, и као да се слаже с њима, дјевојка је прстићима кидала мирисну смрекову гранчицу и пуштала да је гледам све вријеме. Понекад би нам се очи среле с неизречним разумијевањем, као да кажу: „Ово је један добри тренутак, каквих нема много у животу. Нажалост, неће дуго трајати, али ће се дуго памтити. Па и то је добро, ма да би много боље било да је обратно: да дуго траје а да се кратко памти. Ускоро ће се завршити и ми ћемо поћи на разне стране. Скривено У себи, као благо, посићемо ово чежњиво треперење обавијено тихим струјањем смрековог мириса.“

Стазом одоздо чу се тихи жубор мушких гласова. Пробуди се Митар Милоњић, а одмах за њим и Вејо Јеремић. Осврћући