Naša književnost

љиљани,

% + |

На Тари 465

~

се наоколо, они се сложише да је сунце зашло и да ће ускоро ноћ. Вејо ме потемешљиво погледа, намигну ми и тихим гласом растеже и раздевети као уз гусле:

Каазд ће наше су-унцее. о0о-транути-иии, Каа-кад ће наше ви-ишњее прооо-цвјетати-иии...

Милоњић је безазлено уживао у тој, као што би и у свакој другој, гусларској пјесми. Вишња се збуни и поцрвење — то ме ражалости.

„Ти, подмукла теолошка уходо!“ припријетих Веју. „Платићеш ми, наћи ћу и ја теби зачепицу.“

„Шта је овом човјеку, Мићог“, тобоже се чудио Јеремић. Овај Ладо Тајовић, секташ окорјели, увијек он има нешто против мене. Ево гледај, вријеђа га што сам вишње поменуо! Мићо, молим те заштити ме од његових мушица!“

Милоњић је у недоумици погледивао час једног, час другог. Онда се насмија:

„Сигурно си му нешто подвалио, ти, гангстере распопски! Ех, знам ја тебе, тицо!“

Из клековог жбуња изрона на пропланак Војо Ђерковић“

на дугим танким ногама утегнутим у сиве војничке чакшире. За њим је ишао наш јутрошњи познаник, онај мргодни човјек с пушком у једној а клупком конопаца у другој руци. Онда наиђоше још неки с оружјем и алатом у рукама. Један је носио трнокопчић на кратком држалу за копање постопице, а други лаке љествице и лопату. Била је то она њихова група за спасавање дјевојке.

За вечеру су нам донијели млијеко надробљено комађем младог сира — ту боговску храну која једина-може замијенити насушни хљеб на подуже вријеме. Пробудисмо Рашка Ра-

цића и наклописмо се као гладни Турци. Кроз звекет кашика

чух како Ђерковић пита Вишњу је ли уморна и да ли би мотла да пође с групом:

„Треба ће тамо женска рука“, рече он. „Јер, ако ону несрећницу живу извуку — ко ће јој завити ране“

Зажељех да се и ја некако прикачим уз ту групу, али нијесам видио начина како да се то постигне. У сљедећем тренутку с дивљењем и готово с. надом чух како се Вејо Јеремић, лако и сасвим природно, умијешао у разговор. Он рече:

„Могли бисмо и ми помоћи тој вашој групи, друже Војо. Иначе идемо истим правцем, а ваши сигурно знају краћи пут.“

„Могли бисте“, рече Ђерковић. „Само, ја не видим потребе да се задржавате. Наши то могу и сами, ако се уопште могне нешто учинити.“

„Знаш зашто мислим да је пете и Вејо Јеремић остави кашику и напусти јело. „Зато што сам ја страшан специјалиста за пентрање с конопцем а и без њега —- таквог ви овдје

4 Књижевност