Naša književnost

пиву

466 Књижевност

немате, а то је, за овај случај, оно што се тражи. Не, стварно не би имало смисла да неко невјешт сломи врат и упропасти посао, а ја да сам ту.“

ЂЂерковић погледа Митра Милоњића, па се сложи.

„„рим боље“, рече. „То нам је стварно и било најтежи проблем.“ |

Вејо ме муну у ребра и шапну ми:

„Видиш како се удешава ствар! Захвали брату-распопу што ћеш још ноћас моћи да разговараш с Вишњичицом. Ах, каква је, род родила дабогда!“

Полазећи, свратисмо до Мила Обрадовића, да га охрабримо. Он лежаше на постељи од сува шушкора прекривеног пустаћијом, још у ватри и црвен као чоха. Жао му би што се растајемо, али и не покуша да нас задражава, чак нас је и он са своје стране пожуривао и снажно нам тресао руке. Вејо Јеремић се изненада наже и пољуби се с њим — од тог пољупца ме прође нека језа, нека зла слутња која се односила на једног и другог под једнако. Рашко и Милоњић се згледаше — видио сам да се ни њима не допада овај Вејов поступак.

„Вазда си ми био мио човјек“, обрати се Јеремић Милу, „га сад ти то кажем у очи. Постарај се, оздрави, па ћемо се опет видјети, а већ у прву акцију идемо ја и ти заједно!“

Онда почесмо да се пењемо једном уском тврдом стазом упереном у врхове кланца, оглоданом одронима и искиданом бујицама. Пред нама, високо пут неба, штрчала је дуга пушка путовође, оног нашег неповјерљивог познаника. За њим је ишао Вејо, па Вишња, па ја, Мићо и Рашко и они остали за нама. Немиран као увијек, можда чак и више него обично, Вејо је претрчавао горе и доље — покушавајући да заметне разговор с ћутљивим водичем и враћајући се да пецне Митра Милоњића неком шалом коју је успут измислио. Тако сам, стицајем прилика, остајао насамо с Вишњом. Помагао сам јој при успонима. Придржавао је кад се оклизне и пазио кад ме она упозори на осулине и препреке које су се ређале пред нама. Требало је нешто говорити, али — нијесам знао о чему бих. Нијесам могао да јој излажем теорију класне борбе — зато што ју је она углавном знала; ни да јој говорим о Мајаковском — баш зато што о њему вјероватно никад ништа није чула... Да ли да почнем о колхозима, или о Кини и колонијалним народима: Не, изгледаће глупо, можда високопарно, за једну овакву ноћ. Читава огромна васиона, која нас је ужасно опсједала милијардама својих тајни и фењера — није могла да ми позајми ни најситнији повод за разговор. У руци сам држао њену малу руку, чврсту и глатку и врелу — њена топлина је струјала у мене, зато ми је срце тукло тако тешким ударцима, гушећи ме.

„Ако дочекамо боље дане“, рекох најзад, „и гко ме пут нанесе овамо — да ли да те потражим, Вишња, и гдје да те нађем:“