Naša književnost

На Тари ф 467

Ћутала је неколико тренутака — ја се већ уплаших да сам раскинуо нежно ткиво наше везе, и помирих се с тим губитком. Она се пригну и полушапатом ми каза село и кућу на бријегу,

а њен врели дах ме опали по образу. Више нијесам имао шта да

је питам, ни шта да јој кажем, а ни она ништа није тражила. Ишли смо више од два сата, изашли смо код литице уз које се наша стаза прибијала мјестимично уска као мостљика. Тада, негдје сасвим близу, чуше се они крици... Нешто муклији, ослабјели у снази и осиромашени у тоновима, али још ужаснији тако — сведени на цвиљење... „Још је жива“, рече путовођа сувим гробарским гласом. _ „јењава“, одазва се неко позади. „Ако је ноћас не извучемо, сјутра се не мора ни долазити за њу, смириће се сама.“ Пожурисмо ход, задихасмо се и ознојисмо, док су се крици постепено гасили и сасвим се угасише. Десно од литице пружа-

ла се шумска увала, мрачна као казан катрана и испуњена зада-_

хом гњилежи, печурака и смукова. У врховима дрвета хујали су одјеци густе далеке паљбе, на њима је младо лишће треперило као на вјетру. ПЏашњаком изнад увале ријетки борови, раштркани као нека опрезна извидница, пели су се на висораван обасјану мјесечином, која је текла доље и ишла им у сусрет, обасјавајући сиве и седефасте врхове гребена десно од њих.

Путовођа скиде обућу и нечујно ишчезе. Ускоро се врати и са журбом нас поведе назад.

„Патроле су им се“ узмувале“, рече. „Сумњам ја: они су наумили да ону несрећницу искористе као мамац за клопку, као удицу намијењену нама.“ у

„Ја у то не вјерујем“, рече Вејо и погледа га прекорно, као паничара. ;

„Ако не вјерујеш — ено ти трава, ено ти ливада, извиди сам!“ љутито просикта путовођа и, видећи да Вејо скида обућу, додаде: „Али добро извиди, немој да људе уводимо у готову кљусу! И пази се!“

Дуго потраја и прилично нас намучи чекањем ово Вејово извиђање. Мјесец се дизао, мјесечина клизила све ниже — морали смо се повлачити према шуми да нас не открије. Онда посумњасмо да није залутао, на непознатом терену чији се освијетљени дио стално увећава, мијењајући изгледе и растојања. Већ смо се били забринули и узљутили, кад он стиже:

„Видио сам патролу“, рече. „Отишла је иза нас, отпратио сам је око двјеста метара. Док се она врати, имамо времена да изађемо на литице, а ваљда је неће ђаволи нанијети право на нас. Крећемо лиг“ џ

Кренусмо — Вејо и путовођа напријед, ми на малом размаку за њима. Нечујно смо се помицали сјенком и опрезно пузили преко уског парчета освијетљеног мјесечином. Ушли смо опет у сјенку у набору узбрдице, и све је изгледало на добро — кад, 4 Дд%

1 :

а А