Naša književnost

Отступање : 2 5 С Е 65

вим, замршеним косама, а сјенка пламена изводила је чудне игре по мрком каменом зиду собе. _ —- Рањенике убијају! — изненада викну Јањић и скочи са сто-

лице, тако да све борце прође нека језа. — Знају ли ти безумници.

шта их чека! — Стојећи у мраку насред собе он се-обрати Милуну:

— Држи се храбро, Милуне Митровићу... осветићемо Станка...

; Борци тек сада разумјеше. Милун Митровић устаде, придржа.

"се за прозор па, гледајући у огањ, рече:

— Опрости ми, Милуне Јањићу... погријешио сам... — Он се наслони лактом на удубљење прозора: — Све сам разумио што кажеш... Опрости ми, несрећнику...

Милун Митровић скиде капу, наслони се горњим дијелом тијела на прозор и, први пут послије толико година, поче нечујно, много, потоцима лити сузе... |

%

Сјутрашњи дан био је један од најтежих у Милуновом животу. Знао је да му је син стријељан, али никако није могао схватити да га Никад више неће видјети. Замишљао је свог дјечака како неспретно хода по плочнику испред куће; чуо је његов тепајући глас; сјећао се како га је љети водио пред собом на коњу да се купају

у Зети; како га је касније, кад је већ одрастао, пратио зими, кроз

мећаву, до школе...

Увече се смрзнула растопљена вода. По кратким језицима снијега између камења ухватила се танка ледена кора. Костреш је у даљини постао огромна људина пригрнута бијелом бундом снијега по којој се овдје-ондје црне грудвице шибља и земље. Наступајући пред Италијанима кроз вечерњу сумаглицу, четници хтједоше да

јуришем заузму брдо изнад Кобиљер Дола. Али, не само да су били.

. одбијени, него су их преко њихових љешева истјерали и са стране изнад Растовца, и из самог села, претјеравши их преко “равнице и

не дајући им времена да сруше мост под који су већ били под-,

метнули мине. Захваћени паником, Италијани су бацали ћебад, шињеле, и пушке. Међутим, на Кострешу су се концентрисали и средили; у саграђеном утврђењу, на врху Костреша, забункерисаше се, пуцајући: непрестано, нештедимице; чекали су партизански напад. Око двадесет мртвих Италијана и четника лежали су разбацани по страни, у Растовцу, а највише их је било на комуници под селом. Касније се сазнало да су имали и велики број рањених. У паници се лако гине. 6 ј

,

У највећој тишини, под Кострешом, спремао се Растовачки батаљон за напад. Из строја прве чете издвајали су се бомбаши добровољци. Пред командира стаде један младић, који је од ма5 Књшкевновћ - |

+