Naša književnost

80: 1 | - _ Књижевност

фику, какву је. — кажимо право — код нас лакше могао изнаћи Мокрањац, син народа са раскошним обиљем лествичних типова народних мелодија > |

О Хозе Васкезу као диригенту. И у тој делатности он располаже једном занимљивом обичајном праксом — диригује без палице, рукама човека малог раста. Но то дириговање сасвим је прецизно, ритмички стабилно и одређено, без колебања" или ма каквог попуштања оним агогичким спонтаним тенденцијама које извиру из. тонске фразе и лако вуку оркестар ка убрзањима или успоравањима преко мере која чува целовитост композиционог рељефа. Васкез, присно прожет дејствима колорита, дејствима хармонских покрета, разумљиво, не при_ даје првенствени значај тематском процесу мелодија (иако их он никако не запушта). Зато- је и Брамсова прва симфонија — чувена својим последњим ставом, сродним у великој мери и по племенитој отворености искрене инспирације са- темом кантате из Бетовенове 1Х Сим ооније = наглашено-лирична у његовом тумачењу, сва-из „расположења“ која обухватају блокове експозиције со_ватног става, или трепераву песму обое другог става.

Већ подвучена корисна новина наше концертне праксе састојала“ се на овој приредби у стављању на програм једног од трију концерата за соло кларинет од првог мајстора немачке романтике Карл Марија фон Вебера. Мајстор опере послебетовенског периода, безмало проналазач мноштва нових оркестарских боја, Вебер и у овом концерту показује у чему је „тајна“ његових колористичких открића. Он је просто умео употребити сваки инструмент у његовом пуном капацитету. Чувен са својих пасажа разломљених акорада на целом опсегу сваког инструмента напосе, Вебер и у овим концертима за кларинет, посвећеним кларинетисти Берману, здружује виртуозни сјај са моцартовском умилношћу мелодике и романтичном осећајношћу каденцирајућих хармонија. Бруно Брун, као солист, имао је, стога, нимало лак задатак да у првом ставу „Алегро“ оствари ту особену веберовску синтезу спољашњег и садржајног, без које трк кларинета дужином читавог свог звучног простора остаје суха техничка етида. Када се има у виду да је кларинет и те како кантабилан инструмент (у далеко већој мери но што је то, напр., његов крупнији брат фагот), да је у стању да буде такав и у брзим пасажима, онда се за динамичку једноличност и унеколико механизовану ритмичност Брунових пасажа мора рећи да су доста бледо деловали и остављали неизражену управо ту уметничку, романтично-поетичну страну Веберовог бриа. У другом ставу, једној бетовенски носталгичној кантилени изванредне племенитости, Бруно Брун је, међутим, постигао не само то да кларинет покаже сву експресивност непрекидног пианисима но и да, динамичким нијансирањем тог прозрачног пианисима, сва чар скривене поезије тог става буде убедљиво реализована. —

у

Концерт оркестра Радио-Београда под управом Барановића

Симфониски, оркестар Радио-Београда извео је 4 и 5 децембра 1950 концертни програм, богат по разноврсности заступљених дела, квантитативно обимнији но што би-било целисходно када би сва одабрана дела требало посебном студијом обрадити, неуједначен по вредности композиција.