Naša književnost

~

82 | . Књижевност

|

опсег њиховог продирања до ширег и све ширег круга људи који за њих

знају (а свак ко за њих буде знао мораће их и заволети) зависи од њиховог штампања. Нотне партитуре џепног формата у познатим светским издањима

Ојленбург или „Филхармонија“ или Диран, Рикорди, Честер учиниле су далеко.

више за популарност класичне, романтичне: па ТИ. новије музике него што се

мисли. Сасвим је погрешно мишљење да се овој врсти штампарских проду-

ката обраћа само музички стручњак. Обраћа им се сваки елементарно писмен, сваки музички тек описмењен човек. А шта ова лектира, макар отпочета срицањем, доприноси проширењу круга слушалаца, то изгледа да наша издавачка предузећа и не слуте. Хрватски и још више словеначки издавачи могли би нам у томе послужити за пример, јер од формуле „уметност припада народу“ до њеног остварења не води само један пут нити два-три мала путића него упо-

треба и примена свих средстава н мера које народу доносе уметничку културу.

Штампање јевтиних партитура малог формата (а не прескупих фолијаната клавирских иввода великих опера) једно је од тих средстава.

Три соло песме за баритон извео је Владимир Ружђак, Концертни и камерни певач којим се доиста може поносити школа која га је уметнички однеговала и читава наша музичка култура. Мајстор експресивне артикулације, увек

у оном стилу и акцентима који откривају саму битност смисла и текста и мелодије, Ружђак је првој песми (,„Поздрављење“) дао онај трепет тишине који се-

неприметно а интензивно слива из пејзажа у интимни душевни живот човека у том пејзажу. У песми „Међаш“ Ружђак је управо начинио видљивим портрет старог, добродушног кајкавског домаћина, док је у трећој песми, дубоко људској и по емоционалном тонусу ипо пригушеној вечној“ народној мудрости у

њој, рељефно оживео једну од оних лирско-филозофских контемплација, какве.

уметност света крије колико у бисерима сентенција од роба Епиктета до ренесансног Балтазара Грациана, толико и у поезији од Тибула до Вилона, од медитација Шекспирових Комедија и сонета до лирике Гетеа и афористичких оаза Његошева „Горског вијенца“. - ј у

Несумњиво, Ружђак је музичким тумачењем дочарао поменута богатства. Несумњиво, композитор-Барановић је утанчаном осетњивошћу за сав онај скривени идејни потенцијал које носе у себи наоко безазлене Мелодије народа инспирисано и луцидно назрео могућности спајања ове „сирове“ а драгоцене руде са свом европском ширином савременог система хармоније, савремених колоритних снага великог оркестра.

У другом делу програма овог концерта изведена је симфониска поема Оторина Респигиа „Римске фонтане“ и увертира за Вагнерову младалачку оперу „Холанђанин луталица“ (коју је месец дана раније извео и "оркестар ЦДЈА). Мајстор инструментације из школе Римског-Корсакова, Респиги, у овом типично програмском делу (пропраћеном текстом-коментаром који је сам дао) слика своје импресије и размишљања, стојећи пред вајарским споменицима-водоскоцима града Рима. Четири уметничка дела у камену изазивају четири тонске слике, што значи да предмет претстава одређују теме самих споменика или пејзажа у који су ови постављени. Тако су прва и четврта симфонијска слика испуњене атмосфером коју ствара околина, док су обе средње везане за митолошке ликове најада, тритона и сирена, претстављених у скулптурским формама споменика. Битне црте импресионистичке музичке естетике — тематска одређеност