Naša književnost

Гуштер ; п. 267

чаку и присно му прошашта: — Андреј, пази — чувај Ппубућ Пази на прете! Пусти то! Догодине сам опет ту.

Гуштер стоји и слуша. Не смије погледати Младену у очи. Не смије проговорити ни ријечи, јер је грло некако несигурно и подму- | кло дрхти. -

Уз силни штропот улази | влак у ставицу. Дјечак се хвата за младу липу и гледа за Младеном, који нестаје на вратима вагона. Још једном се на прозору показује Младенова глава. Очи им се сретају... Андрејеви нокти нервозно кидају кору мокре липе.

=

тац је послушао Младена и те јесени није послао Андреја у злогласно поправилиште у Глини. Али, ни у Шрлу робија није лакша. И ту је Андрејева изазовно бијела глава магнет о кога се чешу многе руке. Спашава га нитко други него шутљиви пијаница Цуг. Право му је презиме Новотни, али, кад би га нетко потражио под тим именом, једва би се нетко и сјетио да је то Цугово право име.

— Цугни! — на! — нуди своје најближе увијек .загријани мајстор. Његово црвено, хрчку слично лице, растеже се у ироничнозадовољан осмјех. Ако крај себе види неко снуждено лице, најрадије. таквом прилази с чашом у руци и кратко му заповиједа: — Цугни! И од тог силног „дугања прозваше га ма јетор Цуг, а касније једноставно — Цуг. Пио је по мало, али по цијели дан. Подгријавао се стручно, као добар познавалац свих могућих котлова. Тако је под одређеним притиском чинио себи; живот сношљивим, а вјеројатно и угодним, јер је преко свих ствари прелазио филозофским миром. и неком резигнацијом. Кажу, да такав није бис све дотле док му није умро јединац син у петнаестој години живота. Тада се препустио алкохолу. Но, алкохол му још увијек није искварио руке. Напротив, као да им улијева Неку ватру и оне још увијек стварају чуда. Никад у радионици не мирују, увијек пипкају некакве комаде жељеза, мјере га.и на крају покоравају.

У куту, на хрпи бакрене жице, сједио је погружени Андреј. Риђи га је ударио због неких одлијева, које је превише избрусио. Дуг је стао пред њим. Тко зна зашто и тог јутра није промрмљао своје усбичајно: Марво једна — и прошао даље. Пришао је ПОЈ зграбио га за руку, и повео за стој стол.

— Стој ту! Ту ћеш остати! Дирне ли те тко, удри га чим дохватиш! Избиј му око, ПЛ ће се припавити... Ја А за тебе, али пази на прсте... С лоповом ћу обрачунати сам.

Пословођа је дозволио премјештај и сад ова два ле тапкају опрезно, један за другим, око стола. Цуг је сад "чешће овра-

ао у очеву гостиону. а је прет и значајно се обраћао оцу: — Има руке! Имааа... Тући га не дам! Убили сте га батинама...