Naša književnost

Глишић и Гогољ | 407

живљаји једне душе“ од Сенковског. Затим у омладинском „ВРрзину колу“ даје преводе из руског социјалистичког часописа „Савременик“. Гогољ, који је седамдесетих година уошште био веома омиљен и цењен у српским омладинским круговима као вођ реалистичког правца и борац против реакционарне бирократије и мрачњаштва уошште, постао је и остао позитиван и омиљен књижевни узор Глишићев, чему узрок треба тражити у сродности дара и слимности стваралачких тежњи. - И Гогољ и Глишић уводе — један у руску, а други у српску књижевност — не само народ, додуше идеализован, и његов живот. обичаје, већ га приказују и као носиоца духа, тежњи, проблема == свега оног што је Бјелински називао „народношћу“ у књижевности. Ту је Гогољ могао показати Глишићу правац којим треба да крене у свом стварању. Обојица су заточници народног стила у књижевно“ сти. Код једног и другог је карактеристично критичко оваплоћење стварности које је Гогољ довео до врхунца у „Ревизору“ и „Мртвим душама“, а Глишић остварио тек делимично у неким приповеткама („Глава шећера“, „Ни око шта“). = |

Године 1872, заједно са Љубомиром Миљковићем, преводи Глишић „Мртве душе“, а 1876 год. „Тараса Буљбу“. И други руски писци имају у њему доброг и ревносног преводиоца. У његовом огромном преводилачком раду најбоље место заузимају велика дела руских класика: „Рат и мир“ Л. Толстоја, „Обломов“ Гончарова, затим „Крајцерова соната“, „Полканови мемоари“ од Лејкина, комади Островског, Немировића-Данченка, Сумбатова и др. — „Руски писци и покрет седамдесетих година ударили су обележје на цео рад Милована Б. Глишића — каже Јован Скерлић. — Одвојити га од средине у којој је почео писати и од утицаја које је тада претрпео, значило би не разумети целу једну страну његовог књижевног рада.“ — Тој, досад занемареној страни његовог стварања ми ћемо покло-. _ нити овде пажњу. а 6

Код М. Глишића има две јасно обележене групе приповедака: у геднима је он сентиментални глорификатор сеоске идиле и „рајских душа“ народних (Прва бразда, Тетка Деса), ту је он најдаље од Гогоља, као и у оним слабим анегдотама (Сигурна већина, Чист ваздух, Молебство, Крв за крв). У другима, где је истакнут сатиричкиа елеменат или у онима у којима се хумор преплиће с фантастиком и фолклором, — а то су најбоље његове ствари, — утицај Гогољев се јасно осећа. - |

То је разумљиво. Основне особине стваралачког духа биле су им сличне, скоро једнаке. И Глишић и Гогољ су имали драгоцен дар свежег хумора, један у мањој мери и уздржљивији, са нијансама шале, вица, а други — у огромној и са прелавом у друштвену сатиру великога стила. Затим обојица су лиричари, први скроман и дискретан у изразу, други понекад необуздан до патетике. И једани други реалисти по склопу свог уметничког мишљења и по начину и сврхама књижевне делатности.