Naša književnost

408 | Књижевност

____Сав жар свог талента и сву жаоку своје сатире Гогољ и Глишић

, су окренули против свемоћне бирократије која је нагризала народни и државни организам њиховог доба у Русији и у Србији. У том смислу Гогољев „Ревизор“ и Глишићева „Глава шећера“ и др. приповетке остају као уметничко сведочанство читавог једног историског раздобља. — |

= Гогољ је ударио темељ, управо утврдио дефинитивно после Пушкина реализам у Русији, придодавши му критички карактер, а Глишић је један од његових оснивача у Србији, и што је интересантно, код обојице кроз реалистички начин рада пробијају прте романтизма и сентименталности. Хумор код ових писаца се разликује не само количином него и квалитетом. Код Гогоља је он у току понирања у стварност прешао у оштру и жучну сатиру; Глишић је покушавао да пође тим путем, али ту очигледно није имао довољно снаге. Али баш оно што највише привлачи код Глишића и чини његову праву књижевну индивидуалност — његов ведри омех без оштре жаоке, то потиче како из његова сређеног и здравог, позитивног душевног склопа, = тако и — у књижевном плану — из дивног штимунта „Вечери на мајуру близу Дикањке“ и уопште првог периода Гогољева стварања.

Кад читате Глишићеве приповетке, нарочито оне шаљиве, хумористичне и оне с фантастичним збивањима, чини вам се као да у непознатом лицу налазите неке познате црте, раније виђене, а у новом гласу чујете звуке који нису туђи вашем уху. Кад почнете да анализирате те прве утиске биће вам јасно да се иза Глишићева лика и тона појављује његов образац Гогољ, чији се утицај пажљивим упоређивањем може приметити код аутора „Подвале“ на више страна: 1) у избору материјала и тема, 2) у експозеу приповедака, 3) у описивању личности, 4) у стилу, 5) у увођењу фантастичног елемента, 6) у симпатији према народу, сељаку и његовом животу, 7) у негативном ставу према народним непријатељима.

Да размотримо ову сличност подробније.

Оба писца узимају своје типове углавном из исте средине (Гогољ, додуше, тек у почетку свог рада, јер се радиус његовог ствара“ лачког обухвата постепено повећава, — а Глишић целога живота); то је колоритно и са познавањем приказан скроман и неугледан свет сиромашних сељака, дућанџија и механџија, свет који воли да се напије вина и који за чашицом решава своје послове; затим мали чиновници свих категорија, практиканти, учитељи, писари, а изнад њих — бирократија свих врста. Један улази неупоредиво дубље у социјалне, карактеролошке и психолошке особине тога света, други остаје на скици и анегдоти, али обојица су у том смислу социјални писци, без обзира на разлику побуда и личних начела. Нова је била у Србији седамдесетих година свежа, пуна локалних боја, изврена по богатству језика реална сеоска приповетка Милована Глишића, као што су биле сасвим нешто ново и невиђено украјинске хумористичне