Naša književnost

Глишићси- Гогољ . · 413

него из личног непосредног искуства. Али љубав према радном народу њему није недостајала. Из овог заједничког осећања проистиче п код Гогоља и код Глишића сличан став према неправди и моралној изопачености у људском друштву, према јаким који тлаче слабије, према честитом малом човеку без обзира на његове слабости и недостатке, и према несавесним чиновницима од којих трпи народ. Заиста, подмитљива стара бирократија — без обзира руска или српска — имала је опасне противнике у Гогољу и Глишићу. У њихово доба, нарочито у Орбији, „повика на чиновништво била је ошшта, а Гогољева сатира показивала је прстом чему и како се треба“ емејати код подмитљивог, глупог и на све готовог. чиновништва“. Она глава шећера коју продаје сељацима пандур капетана Сармашевића и која служи као осовина око које се окреће радња истоимене приповетке, могла је бити инспирисана код Глишића оном главом ше· ћера, коју у „Ревизору“ доносе варошки трговци као мито градоначелнику који слави свој имендан два пута годишње: и Антона и Онуфрија.) „Очевидно је, каже Скерлић, да Глишић, који је тридесет година провео као савестан чиновник, није имао богзна какав култ власти и неко особито осећање чиновничке хијерархије“. Гогољ је власт поштовао и сматрао да је „од бога“, тако да су мотиви њиховот сатиричког рада били различити. Код М. Глишића, човека одређених друштвених погледа и политичког правца провејава извесна доза тенденциозности, која је годила његовим радикално настројеним савременицима, у његовој сатири која, узгред буди речено, није захватила дубоко, било је доста дневног. Код Гогоља, ко ји је по својим друштвеним и политичким назорима, нарочито пред крај живота, припадао реакционарном табору, — протест и „изобличавање“ извирали су из чисто моралних и етичких побуда, као глас устрептале савести, јер његова заветна мисао била је препород друштва на основи хришћанског идеала. Гогољева осуда је потицала из личног идеализма без икакве начелне, идеолошке: примесе,

Ди

То су упадљиве — и не мале, као што видимо, — додирне тачке у којима се укрштава књижевни рад оба приповедача, Најзад, и у ситним детаљима стваралачке технике, у оном „песку“, „шљунку“ и „малтеру, из којих се добија напослетку естетски складна шелина уметничког дела, с времена на време, местимично може се видети који фрарменат, „парче“ Гогојвевог материјала. Тако, например, најјезовитији моменат у „Ноћи на мосту“ кад Ивана окружују утваре с дивљом дреком и писком потсећа на слично место у Гогољеву „Вију“. Ево два одломка ради поређења: „Зачу се неки ход Кас да се ваља по мосту воденично камење... Иван погледа,

5) У „Ревизору“ градоначелник каже трговцима: ,а.. Ја не удајем своју кћер тек за којекога; зато хоћу да буде честитке... јесте ли ме разумели. Нећу _ да се отарасите каквим комадом платна или главом шећера“