Naša književnost

У ја

414 - Књижевност

али загустило!... Мост се више и не види од сабласти, Обискоше као плева око њега. Док ето ти воде једну грдобу, у букагијама; уста јој стоје више обрва, а једно око испод носа... Доведоше је пред Ивана, па све сабласти нагрнуше, чисто да га угуше, он опази како је вода већ пролила одоздо кроз мост и оквасила му чарапе и чакшире, тако се мост угнуо од тешка терета! Сабласти у тај мах

загрокташе разним гласовима: „Ово је! Је, је, је! ... Хо-хо-хо! па

онда све одјурише као ветар под мост. (Глишић, Дела, Џ, стр. 349). Извор за ову епизоду Глишић је имао у централном моменту Гогољева „Вија“ кад пред филозофа Хому доводе краља духова —

Вија. „Одједном у пркви настаде мртва тишина, у даљини се зачу ·

завијање вука, а убрзо одјекнуше тешки кораци који су одзвањали црквом. Филозоф погледа искосице и виде да воде неког омањег снажног кривоногог човека. Сав је био облепљен црном земљом. Као жилаво јако корење, пружале су се његове земљом облепљене руке и ноге. Корачао је тешко спотичући се сваког тренутка. Дугачки очни капти падаху чак до земље. Ужаснут, опази Хома да му је лице од гвожђа. Вија доведоше и сместише баш испред круга у коме је стајао Хома. |

— Подигните ми капке: не видим! рече подземним гласом Виј и цео: накот баци се да му их дитне. |

— Ево га! викне Виј и показа на филозофа својим гвозденим претом ...“ (Н. Гогољ, Краљ духова, стр. 51—52). Ма да иде већ прокрченим путем свога узора, фантазија Глишићева, као што се вида, има и полета и снаге. Из других појединости пало нам је у очи да опис славе општинског ћате Давида Узловића потсећа и садржином пи ритмом на почетак „Страшне освете“, у којем се описује свадба у кући есаула Горопца. Затим, увођење у композицију приповетке малог детета (код Глишића. „црног“), певање петлова које прекида сбично дејство злих духова, затим буђење, враћање стварном ж0воту после ноћног сусрета 6 привиђењима, грозничаво стање после таквих мађијских сеанса и др. допуњује такође сличност оба наша писца, која се може видети и слободним оком. |

Мислим да је ова кратка анализа довољна да се утврди и осветли јак и многостран утицај Гогоља на Милована Глишића. Треба само бити начисто с тим појмом, правилно га схватити и исправно тумачити. Кад говоримо о уметничком, књижевном утицају великог руског сатиричара на творца српске реалистичке приповетке, не мислимо на подражавање од почетка до краја, које сведочи о отсуству списатељске индивидуалности, ни на копирање или позајмљивање, него, у овом случају, на извесно угледање, на усвајање не већ датих готових облика, него метода и потеза, на правац и начин рада, на претварање сродних елемената у духу и раду једнога У својину онога ко следује свом узору. Глишићу није било потребно подражавање у целини, повођење, већ зато. што је имао свој таленат који га је водио својим особеним путем, 4 био савестан и ориги-

налан писац. Уосталом, зависност од једнога Гогоља није никаква

елрнетар И