Naša književnost

Глишић и Гогољ : — 415

мана нити доказ стваралачке слабости. Сам Достојевски је с поносом признавао за све руске реалистичке писце: „сви смо ми изашли из Гогољева Шињела'. Може се само жалити што Глишић није прпао. дубље из богатог врела свога учитеља:

Дакле, приближавање аутора „Полвале“ писцу „Ревизора“ било је условљено извесним склоностима и особинама дара и духа, оно је било природно, неусиљено, спонтано. Такав однос претпоставља пре свега две потпуно самосталне али блиске по унутрашњем склопу књижевничке индивидуалности и извесну зависност, потчињеност слабијег јачем. Јасно је да је Глишић био у свему неупоредиво мањи и слабији од свог генијалног учитеља, али, узевши од њега што је мотао и што му је годило, остао је ипак свој, није дозволио себи да се претопи у слепог следбеника, да претвори свој таленат у бледу неукусну копију. Да је пошао опасним путем слепог подражавања, Глишић не би постао оснивач српске сеоске приповетке нити би заузео оно место у историји српске књижевности које му сада по праву припада. Гогољ је додирнуо Глишића површински, управо утолико колико је могао примити његов мањи таленат. Волео је код писца „Сорочинског сајма“ његов диван хумор и богатство фолклора, затим свидео му се изнад свега дух Гогољеве сатире. Он је то све оценио, пригрлио, али искористио у правој сравмери са својим књижевним склоностима, са духом средине коју је описивао и времена у којем је живео. Целом Гогољу Глишић није био дорастао. Бол писца „Мртвих душа“ због човека, због изнакажености његова духа, понирање у дубину људских страсти, које га чини сјајним претходником Достојевског, затим тежњу ка религиозном схватању живота, преокупацију мистичним расположењем и гледањем на свет, оштрицу сатире која је секла и осетљиву душу самог писца = то Глишић није имао нити је могао. Он је узео за образац само оног безбрижног Гогоља из првог периода његове књижевне делатБости и оног „изобличитеља“ чиновничке 'несавесности и формализма. Управо искористио је оно што је одговарало у пуној мери трезвеној, здравој, сељачкој природи самог Глишића и културним "потребама читалачке публике његова доба. Уравнотежен психички, како сведоче сви који су га лично познавали, с душом трезвеног шумадиског сељака, васпитан у идејама Чернишевског и Светозара Марковића, „чича Милован“, како су га звали, није могао да осети до краја и да прими све Погољеве дубине, често патолошке. Творац „Ревизора“ каткад се спуштао са земаљских стаза у метафизичке

· поноре тражећи тамо порекло и објашњење реалних појава а аутор „Прве бразде“ увек остаје на стварном терену и земаљски тумачи. све појаве око себе. Затим, Гогољ је био убеђен конзервативац, под крај живота чак мрачни реакционар, коме је упутио своје ватрено, пуно бола и прекора писмо Бјелински, Глишић, међутим, као рационалист, није много марио ни за божју ни за царску власт на земљи. Он је са благом иронијом посматрао људе и њихова дела и жигосао је мрачњаштво, неправду и грубост како је умео, Хумор му је