Naša književnost

М. Глишић и Л. Лазаревић 5 _ 471

1 5

„Бога“, на пример, садржи сатирину одмазду. у односу на сеоског газду ћифту који је постао напаст за село. У тој хуморесци разлеже се глас смеха села, глас смеха сеоске заједнице која има своје обичајне патријархалне законе у којима Глишић види позитивну снагу, темељ живота народу. Он кажњава поругом све оне који су "се било како отпадили од сеоске заједнице. Такви обично у његовој прози постају ћифте, зеленаши, каишари, себичњаци, варалице, паразити, душмани за човека, а пре свега непријатељи сељаку. -

__ Насловни лист хумористичког листа „Врзино коло“ носио је симболизирану илустрацију офанзиве покрета Светозара Марковића. „Нови људи“, тако Скерлић приказује ову илустрацију, „мислећа. пролетери“ са будацима, мотикама и косама, са подигнутом заставом на којој пише: „Слобода, једнакост, надали се за бирократима, мантијашима и угњетачима, обученим у фракове са дилиндрима и читама, са заставом на којој пише „новац, звање, слава.“ Мрачњаци се дали у дивље бекство; неки од њих су попадали: шетшири и читележе на земљи. Сунце се диже иза планинских врхова.“ Глишић преноси овакав однос према мантијашу и у своје прве приповетке, Свештеник у приповеци „Глава шећера“ је пијаница и улизица, а у приповеци „Ни око шта“ он је и главни објект Глишићеве поруге. Безобзирно сугу тој хуморесци исмејане: ограниченост, примитивта заосталост, непросвећеност тадашњег сеоског свештеника. Када се узме у обзир и Глишићева приповетка „Злослутни број“ у којој почиње да се опртава лик сеоског зеленаша који израста из потпуно обесправљеног положаја села и суровог продора капитализма у село, може се констатовати да је живот села, доживљен и верно литерарно приказан, постајао садржина српске књижевности са приповеткама Милована Глишића.

Све ове приповетке Милована Глишића које сам поменуо плод. су његовог активног политичког учешћа у покрету Светозара Марковића и његових поштених побуда да литерарно одрази узроке осиромашења села онако како их је он видео и могао видети. Све су

оне објављене 1875 године, године смрти Светозара Марковића и све у часопису „Отаџбина“ који је по свему судећи основан са главном мисијом да под родољубивим паролама и циљевима културног уздизања одваја народну интелигенцију од опозиционе политичке „борбе. Мотиви оснивача „Отаџбине“, часописа који је у рукама вештог, интелигентног, каријеристичног политичара др Владана Ђорђевића, ренегата покрета Светозара Марковића, политиканта који је одиграо денунцијантску непријатељску улогу у односу на Светозара Марковића, извори издржавања часописа, његове везе са: влашћу и буржоазијом која се формирала у чаршији, његова идеологија, као и његова улога у културном животу Србије, нису јот испитани у нашој културној историји, а часопис „Отаџбина“ 5050 носно је деловао на општи правац српске књижевности,

Од године 1875 друштвена критика слаби у приповеткама Мило- | вана Глишића, слике стања села 16 сатиричку оштрину, а власт