Naša književnost

Критичко дело Ђорђа Јовановића — _ 125

ничку лепоту троте Матеје Ненадовића, . о чијем је делу, дотле у нашој критици потпуно потцењеном, написао један истински надахнут оглед, један од својих најполетнијих и најтоплијих) тако је, да не бисмо ређали све примере, поново вратио изгубљени сјај 1 поезији Владислава Нетковића-Диса и Е на Ујеви=

—ћа, чија су трагична дела, прожета спорим искуством и горком _ лепотом, била тренутно прећуткивана под изговором морбидно= сти, декаденције и песимизма. У тим и таквим својим критикама, оригиналним и смелим, Ђорђе Ј овановић је показао сигуран критичарски инстинкт у проналажењу и анализирању уметности и тамо где је његови идејни Сумипијљеници у хтели, нису мо-_ тли или нису умели да осете.

И по тој моралној лепоти смелости. У тражењу и налажењу“

правих људских и поетеких вредности, Ђорђе Ј овановић заузима

· видно место у нашој про Ба ИН _ критици измтђу два рата. —

Ш

Добар део своје критичарске делатности Ђорђе. 7 овановић је посветио изучавању и одређивању карактера српске националне културе. Иако се, јот: од својих младих дана, испуњених немирима и тражењима, упознао с основним тековинама европске . културе, првенствено француске и немачке, он је био "страсно заљубљен у културне напоре и културна остварења српског народа. Свим темпераментом борца и свом топлином хуманисте он је волео прошлост своје земље, он је и у њој, малој и заосталој, | налазио безбројне доказе високог људског и културног стремљења, снажне потврде да је тај мали народ, стално гажен и понижаван, знао смисао свота постојања, да је осетио његову борбену цену. У потресној визији која искрсава са страница Јовановићевог дела, Србија је била, у свим значајним тренуцима мена и преображавања, поприште непрекидних борби у којима се калио човек, у којима су сметње и тешкоће, напори и страдања. стварали услове за величину и лепоту. Кад о Србији говори, Ђорђе Јовановић налази наивне, емоцијом испредене речи љубави; он напушта јетки стил памфлетисте и критичара да би се послужио присним и нежним тоновима узбуђености и поетске контемплације. С колико је само емоције писао, у уводном одељку о проти Матеји, о снази и дејству древних речи наше културне баштине: „Постоје тако неке старе речи, наивне и једноставне; роморе те древне речи, али су још увек тлацо и крепке, Живе су оне и разигране: потресу нас ужасима и благостима; забриди нас од њих као да су ударци, прожмаре нас нежностима као да су миловања. Из њих извиру слике, читави ројеви слика као пчеле из кошница; заковитлају нас оне немирима и ми смо раздратани или погружени. Оне су и дозиви и шкргути, и плачеви и: кикоти;

·_ У ведрине и пустоши. Тутње оне старим окртајима, шламте нека-