Naša književnost

182 - = - А | | — Књижевност

| жевност,-бр. 1—12 за г. 1949). Па ипак енглески песници, и највећи, имају,

> и то не изузетно већ нормално, тако: неправилних рима као сегу-мефогу, или

= ____емеп-ћеаџеп, које понекада нису риме ни за вид “ни за слух. Та нехатност — или

можда некултурносте = Енглеза (јер неправилно римовање у препеву Фа у-

ста рецензент назива некултурним поступком) уродила је чудесним кул-=

турним плодом: ванредним обиљем високе песничке продукције енглеске. А

данашњи енглески песници имају још много слободнији став према рими него

- ранији; већ и сам њихов архегет Јетс, нарочито у својим позним, развојно нај-

у значајнијим песмама. У чувеној Плов идби у Византију он римује на

| 5 пр. маЏ-зош-апштпа, три. речи различне пе изговору колико. и по правопису;

| — у песми Тће ма «ууап5 ај Сооје он римује зеопе и суап. Одн римује саге-дегт,

ПР или чак |ћеге-ђеата; а Езра Паунд намерно запоставља правилну риму да би 55 | _ употребио неправилну: _ : –

5 - ЕЕ - _ Тћеге сјепсћез (ће с!озе. по! понте мтеаћ апа зганћ | | Те зоојед рабе уућеге уугоцеће Шке соМеп те

у | - Тбе ју могдз сер у ап апрер5 ђгеаћ.

| _ (Тће Реад 'Уогд5)

С"друге стране, код Елиота, рима је сасвим спорадична и споредна... Свакако“ се ни наши млади песници неће враћати некој застарелој крутости већ ће и даље култивисати живу поезију а не школске примере за правилан слик. Што се тиче француске и руске поезије, у вези са основним акцентом тих језика у њима не само што су допуштене већ преовлађују једносложне риме-одјеци; а њих налазимо често и код одличних енглеских песника. Међутим, за наше песнике постоје и ближи примери за слободно римовање од тих иностраних; они се налазе у нашој усменој народној књижевности. У њој су снажне асо_ нанце или полуриме толико честе да се може рећи да су за њу карактеристичне, да су ознака њеног духа. Има. тога и у нашим најлепшим јуначким. песмама: - - -

- __Нетко беше И бане, х Беше бане у маленој Бањској,

У маленој Бањској крај Косова, Да такога не има жокољла.

| ~ Има их, затим, скоро у свим пословицама, на пр. Где стар кашље, ту

5 - је млађем лакше, ил С туђа коња насред поља. Могао би“ рецензент приговорити да је то старински и чак „ некултурно“; али, ето, тенденције у данашњој светској поезији поклапају се са тенденцијама у нашим старим народним песмама и умотворинама. Тај значајни елеменат наше усмене књижевности прихватио је један наш велики песник а одличан познавалац и наше народне и светске књижевности, Лаза Костић. Пети део Самсона и Делиле саздан је претежно на асонанцама; такође и рефрен Мевачкје Имне Јовану Дамаскину:

– - _- Ти клетво земне омане,

: : - ; у Ти песмо небних снова, у ( ; Однес' му, свети Јоване, 5 а И гласе наших бола =.

док у самој Песми имамо риму мачева-негва. У Пр ологу за Горски В ијенац Костић римује „молитви-колиби-што ти би» И 5 самој раскошно римованој Запфа Мага репа. ашје има много „неправилних“ рима са сродним. сугласницима, жуде-тренуте, свисну- бризну, траг-зрак, итд, Асонанце налазимо и код других песника, нарочито кад певају у духу народне поезије, на пр. код Змаја у Снохватицама. У песми Пчеле и протопоп Недељко истакао је баш Лаза- Костић врло лепе стихове:

Зујкале су пчеле уљаником Око трмке, око своје цркве. Е