Naša književnost

полемика —__ | 183

Овакве снажне асонанце или полуриме пробијају монотонију правилног римовања, и зато су имале за мене од увек велику драж, а поред тога и принципску значајност, те сам одавно желела да о њима проговорим, али нисам успела да за то-одвојим времена; међутим, тај принцип сам применила прак-

тички, приликом редиговања Савићевог препева Фауста. Ма и сада, кад сам.

наведена да о томе напишем коју реч, не могу се овде даље удубљивати у то питање; али надам се ла ће га прихватити и развити и песници и крити= чари и испитивачи књижевности. · - - - =

Што се тиче појединих примера „неправилног“ римовања које је рецензент све обухватио ошштом карактеристиком „некултурног поступка преводиоца и редактсра“, они нису сви једнаки. Већина их је овог типа о коме _ сам сада говорила, т.ј. то су или риме са једним блиским сугласником (нужно

- — шушно, свиђа — пића, текну — стегну, капа —- жаба итд.), или јаке асонанце односно полуриме (дрске — цркве, слутњи — груди, мудрује —. суву је, мили — м сли, марљив — узаври, вечито — нечисто). Поред ових има и

известан број једносложних рима-одјека; њих не браним принципски као "позитиван елемент, већ само као мостове који преводе преко тешкоћа. Разговарајући о редиговању препева Фауста са Исидором Секулић, примила сам

њен савет да понегде жртвујем не само чисту већ усшште риму ради мисли.

у тим случајевима, задовољила сам се римом-одјеком, која ипак има своју вредност у јампском стиху. Питање је да ли би се уопште овако велико а филозофски значајно песничко дело могло препевати без жртвовања, или понеке

идеје, или понеке риме; бојим се да не би. — Карактеристично је за књижевну неосетљивост рецензента што је измешао све ове типове „неправилног“ римовања. - ђ -

Преко приговора чистоти језика могла бих мирно прећи, толико су ништавни. Теориска мотивација, кас увек код рецензента, збркана је и неодређена, обухвата, поред тобожњих неправилности и „провинцијализме и речи ван употребе“, „реткости које припадају још само штампаним речницима“. И ово је питање принципско; све ове инкриминисане језичке облике ми морамо неговати да бисмо обогатили књижевни језик. Овим приговором рецензент је показао да уопште не прати нашу данашњу поезију и приповедачку прозу, а још мање је схвата и одобрава; јер она има изразиту тенденцију ка богаћењу језика и прсвинцијализмима и ретким изразима. Рецензент стоји још увек на становишту оних људи који су хтели да богатство нашег језика сведу на лексиколошки и синтактички скучени језик градске чаршије, те и не слути колико је оно данас застарело и отишле у неповрат после нашег ослобођења, кад су слободно проговориле све покрајине у делима младих песника и приповедача. Све покрајине — и Војводина, у којој такође живи српски народ, који говори српским језиком, и који је дао велике српске песнике, Бранка Радичевића, Ђуру Јакшића, Змаја, Лазу Костића. Јер. рецензент нарочито приговара језику и „извесном начину изражавања специфичном преводиочеву завичају“. Али не само њему. Далек од народа и његовог језика, као и од писаца који га негују, он је далек и од доброг старог Вука јер презире „штампане речнике“; то се види код њега на сваком кораку. Што се тиче појединачних примера, тешко је прозрети шта им приговара. Ја ћу издвојити само понеке. Кад зашкрипи бродолом је правилна и добра фигура која личним глаголским обликом одражава немачко !п Фез 5ећ фгисба Кишзсћеп. „Склонити; се“ је правилно са дативом, као и „склонити некога нечем“. Уз „понићи“ може да постоји и учестани облик „поницати“. „Лагати“ је правилније „са дативом него са акузативом. „Копита“ постоји поред „копито“;. свде је у генитиву уз негиран глагол. За „ја таквога још нисам гледо“ упућујем. на навод из Бановић Страхиње; инкриминисан је чак и израз „шкип“

јер се у Београду каже „корито“! „Промукташити“ и „спирити“ су једини.

могући преводи израза Фигећаећтапшмтеп и уегрштел = које употребљава Мефистофел у свом наглашено народском начину изражавања. Гетеова реалистичка уметност није бежала од израза који карактеришу личност, па према томе ни преводилац не сме давати лимунаду. За „оглувити в. Вуков Рјечник;.такође и за „живио“ које је сасвим на месту у песми о пацову, у којој 5+ 5 у :