Naša književnost

190 : а – Е 5 - Књижевност

која претстављају сасвим одређене појмове у развитку модерне француске књижевности. Ту нема ни Ромена Ролана СКан к ристоф, Очачаране. душе Клерамбо, Кола Брењон), ни Анри Барбиса (Огањ, Пакао), ни Роже Мартен ди Гара (ЖанбБароаг, Тибоови), ни Луја Гијуа (Црна крв, Игра стрпљења), ни Арагона (Сељ ак из Париза, Орелиен, Путници на крововима), ни Жана Касуа (Париски покољ, Легија), ни Жана Жиродуа (Патетични Симон, Избор одабраних), ни Анри де Монтерлана (Нежење, Младе девојк е), ни Жана Коктоа (Потомак, Страшна деца), ни Андре Бретона (Нађа). Зар се и тој листи не би могло прикључити понеко дело Шјера Луиса, Жилијена Грина, Жана Жионоа, алена-Фурнијеа, Франсиса Каркоа, Блеза Сандрара, Рејмона Кеноа, Андре Штамеона, Марсела Арлана, Клода Авелина, а од млађих и најмлађих, који све више иду својим путем, Албера Камиа, Симоне де Бовоар, Верџкора, Одибертија, Ервеа Базена, Жана Кејрола, Жана Малакеа и Жилиена Гракаг

Извући дванаест (зашто. баш дванаест) дела из стотина значајних уметничких докумената о човеку и животу, од којих свако има своју особену снагу и своју изузетну лепоту, које се не могу упоредити с другим "и друкчијим.чарима, зар то не значи вршити један јалов посао истицања < једних. а потцењивања других писаца и других дела: Смисао оваквих књижевних анкета, које најчешће инспиришу вешти издавачи, да би што лакше пласирали своју робу, — јер књига, нажалост, мора да буде и то, — био би само у томе да једна јака и значајна пичност, одабирући то свом критерију и свом укусу, покаже, на конкретним примерима, који су увек најречитији, своја схватања књижевности и своје осећање лепоте. "Сваки друкчији поступак претставља ефемерну појаву која правом неговању уметности не доноси много користи

КАО НЕКА КОЛОНИЈАЛНА. ГРОЗНИЦА...:

У последње време у нашем књижевном животу као да се осећа нека колонијална грозница. Од сасвим разумљивог и оправданог захтева да се, после изгубљених дотицаја с другим културама, поново почнемо упознавати са савременим прогресивним тражењима и остварењима Запада, прешто се, у извесним круговима који о светској култури немају ни бледу слутњу знања, понегде и понекад, у један став колонијалног дивљења пред свим што долази из иностранства... Тако је неколико београдских листова, дневних и недељних, који су преко ноћ постали ужурбани заступници солидарности са западном културом, почело да. нам у својим културним рубрикама, под фирмом истинске западне културе, и то напредне, и то најмодерније, сервира отрцану и овешталу, и у своје време већ бајату робу, преко које је, у озбиљној литератури света, поодавно, пала сенка заборава...

Тако је, само примера ради, један београдски лист, по старом рецепту да-у баналном тражи поетско, обзнанио Пола Жералдија као врховну поетску вредност; тако је неколико београдских листова, у неколико наврата, објавило неколико конфузних и незналачких хвалоспева француском књижевнику и академику Андре Мороа, том стерилном фабриканту отужних