Naša književnost
ремантичне
198 5
= јом најмањег отпора, линијом про-.
стог ређања чињеница то се никако не може постићи и поред нај=
летших и најплеменитијих намера. _
Кад би то било једино место такве врсте у овој Бањевићевој поеми, онда би се писцу још мотло опро=
" стити и прогтледати кроз прете. А=
ли, не ради се о томе. Читава ова «књижица стихова просто врви од таквих и сличних слабости. А изнад свега слабост композиције 6оде очи на сваком кораку. Бањевић меша прошлост са текућим догађајима, а да зато не даје никаквог реалног оправдања, меша своје снове и уплиће их у ткиво погме, и то скоро редовно баш на месту тде то најмање одговара. Не пази свуда на ритам, на лепоту слика,
стд. Код њега „мине јече ко вало-.
ви Зете“, „колоне се дале у живе терасе“, „шине што се вите веру: то је људски челик изажет у вјеру; поколење у које се полажу све наде код њега је „покољење
надно“, итд, итд. Он местимично,
им чини се свесно, употребљава. и реквизите и јаке и
__ ке, све опло што
Књижезност
претеране изразе. Уопште узењ -
Бањевић, који, као што рекох, тешеко излази и са композицијом | кратке лирске несме, који или неће или не уме да економише са својом снагом, ставио је себе пред чтетав низ нерешивих задатака ка= да је предузео велики и компликовани посао писања поеме. Он зна да нађе мотив, он није човек без инвенције, а ну ни без дара, али, нажалост, ниједну ствар не уме да дотера до краја. Мислим да су то главна противуречја целокупног његовог поетског стваралаштва. Мислим да је то главно противуречје и поеме „Звјезцани воз“. Мирко Бањевић мора, у ин-= тересу свог даљег развитка, да мало више “анализира своје: недостат= тета да његов та= ленат, који је још увек у сировом стању. (ја наглашавам ову реч си= рови), дође до свог пуног изража-= ја. Он мора да учини све да ту сибову руду оплемени и подиске на виши, културнији степен, _
~
п МЕТА ДЕНОВИЛА
ХЛАДНИ КРЕМАТОРИЈУМе ОД ЈОЖЕФА ДЕБРЕЦЕНИЈА
Јежеф Дебрецени, писац ове књиге, преводио је, тамо негде између два светска рата, савремене српске песнике на мапарски, па је у заједници са Корнелом Сентелекијем објавио и један зборник новије. српске лирике у ·преводу („Вагза Кота", Суботица, 1928 г.. Сада је, "међутим, после близу четврт века, изишло у српском преводу ово његово.дело сасвим дру-
гог рода: један језив докуменат.
из недавне проштлости. То је његов „Хладни крематоријум“, ман Аушвица“, како га писац сам назва, а уствари хроника једнога од многих нацистичких логора смрти из породице Дахау, Матхаузен, Бухенвалд, Биркенау итд. За разлику од поменутих логора смрти отпштег карактера, Аушвиц (Оевјеншћин) био је логор интернираца Јевреја, највише из Источне Европе, али и из других земаља, у коме су они умирали на стотине и на хиљаде, често не са-
р0о=
"мо кошени отлитим логорским невољама, већ и непосредно под пен. корбачем, волујским жилама или револвером каквог надзорника логора. А ти надзорници, најчетиће, нису били нацисти, већ — а у томе је можда највећа страхота све књиге — и сами логораши, по принципу да „најбољи тонич' робова постаје сам роб, кад га ставиш у повлашћени 'положај-. = у
Зато је ова хроника, написана крвљу и знојем, колико оптужба нацизма и нациста, толико у исто време једна страховита оптузжкба самих логораша, из чијих су
5
"се редова регрутовали разни родосви старештина, чланови оне тзв.
логорбеке аристократије. којима је час званични назив „капо“, час селтесте“, час. „шрајбер“ и слаа
„која се аристократија увек састоји
од батинаша, крволока, лопова, пљачкаша, улизица и издајника, који чине јотт неподношљивијом м