Naša književnost

Белешке

_кначе затушљиву атмосферу гној-= вих рана, чирева, мокраће, измета, ваши и свих других елемената овог пакла, и глад, болести и батине.

ту су, језиви у својој духовној наказности, не семо појелинци У

повлашћеном положају, вел и чи таве националне групе. Мисац се не луби да каже и о томе све што

мисли, отворено, као што отворено говори о свему што види око се= бе ту где се све жеље своде само

на „мање ваши, мање батина и више тчомија.“

Кад слика нојединце са повла"шћеним положајем, „мале богове овог бедног света“, писац чини то врло живо, иако мирно а не у грчу како би се то могло шретпоста= вити: слике су сугестивне и улечатљиве. И свеједно је да ли је то

лагерелтесте Макс, мали фран=. пуски Јеврејин, који је некада у Џаризу држао ноћни локал, -а сада се овде држи „поно-

"сно као петао“, или је то трговач= ки помоћник Вајс, „дивља живо= тиња рђавих нагона који су доби= веном влашћу дошли до изражаја“, или болничар Нађ Миклош, некадатињи адвокат, чији је сада

не рачунајући

специјалитет „ударање батина нпо-

толим стопалима и индиски ратнички плес на трбуху жртве“, или онај лажни банкрот Берк говић, или

она протува Јудовит, врејин, блоковски је код куће „био стално на ратној нози са кривичним законом“ па је сада „процветао у мочвари фа= брике смрти“ — сваки у Дебреценијеву приказу има своју боју, своју нијансу по којој се разликује од својих колета, све самих хрволока, лупежа, хуља, братоубица... А то су, углавном, баш:они који су, захваљујући посебним 6ољим животним условима, издржали рат до краја, док су они други, са људским особинама, у великој већини, редом страдали.

болничар, који

Светли ликови у овоме паклу врло су ретки (доктор Фаркаш,

бивши генералштабни официр чехословачке војске Фелдман, „човек који је осветљавао живот због кота је вредно. наелектрисати у6“ - ; 5

пољски Је-=

· кама искуснот,

= “ 199

мртвљено“ срне“ и још неки), па се можда баш зато рељефно издвајају у мору трговаца смрћу, Увек окупираних себичним прохтевима, од којих су се неки чак и оботатили дизањем златних зуба из вилица још топлих лешева по принциту: ваља оедИти брзо! И нису такви, изопачени, само они на положајима. После бекства написта из лотора, у изобиљу, један · лотогатт из плебса ставља мртвоме другу запаљену виржинију у уста и перека се! Врло мало је ту било примера мужевне храбрости, толи= ко драгоцене у таквим приликама, а асогијација са Дантесвим #а=

лом (разсјаје озт1 регата...) по ит мучења није тако прож= звољна; само овде“је пакао производ човека (или нечовеха), њетове зле, кзопачеке мисли. Уосталом, слабо се ту задожао човеков лик неизвитоперен.

По верном пишчевом а од пломбираних вагона до дашчаре-мртвачнине у време заразе петавог тифуса, ово је један ход по мукама, где се стално иде од зла на горе, вде се види колико зло. може бити разноврсно кад је у русвисепог мучитеља и јелног пакленот система који „задире и у нагоне крвних веза и разара их тако да ни онвб вушшта не "значе. Отац и син запонињу оитку око једног залогаја.“ у -

Ређају се у књизи слике све те-= же, све грозније, све потресније. Писац. их је дао тако живо да се морају урезати у памћење читаоца "својом верношћу и узбудљивошћу — почев од оног путовања у пломбираном вагону, где су мноти људи слабијих живаца полудели, и од оног првог изласка из вагона ради вршења нужде, са оном пишчевом констатанијом да је тамо негдеу Истозној Европи „на ивици једне цветне шуме дуж скелезничког насипа. извршена чудна метаморфоза: то су постали! животиње људи

из пломбиранот пакленог воза.. па даље до грозота. првих „апела“ (прозивки), на. којима се смењују

_ корбачи и револвери са шамарима

и гажењем ис

даље.

трбуху =