Naša književnost

Критичко дело "Ђорђа Јовановића - У о 123

потпуније и најдоследније развио своја схватања. уметности, "он "настоји да докаже да су све значајне уметничке творевине прошлих и садашњих времена, неодољиво, по ономе што је у њима живо, људски сугестивно и уметнички узбудљиво, увек нужно биле прожете реалистичким елементима одражавања стварности. Отуда се они труди да у својим тумачењима и анализама. појединих дела и појава открије баш ту реалистичку суштину; без обзира на творачки метод реализације и особености стваралачког рукописа појединог творца. У том истицању „садржајних и пот= цењивању „формалних“ страна уметности није тешко уочити остатке једне вултарноматеријалистичке концепције, која превиђа. да се сваки реалан садржај може остварити само у једној конкретној уметничкој форми, да се свака конкретна уметничка форма може остварити само једним одговарајућим методом реализације. Свака испрпна и целовита теорија реализма, према томе, мора нужно да садржи, поред концепције о уметности као згуснутом одразу стварности, као њен нераздвојни деб, и теорију о методима и средствима реализације. Очигледно је да једно исувише глобално поимање реализма као уметничке истинитости без 06– зира на смисао, карактер и значај појединих школа, праваца и стилова у реализацији, подразумева један сасвим уопштени, да= кле антиисториски став. Таквом теоретском формулом казује се у најбољем случају само то да је свако право уметничко дело, у својој битној структури, имштрегнирано суштинским елементима живота. Ту се појам реалистичког готово поистовећује с појмом уметничког. Тиме се и нехотице занемарује питање историске условљености стилова, метода и школа, · пренебретава могућност одређивања вредности и уметничке целисходности појединих поступака у постизавању аутентичности, целовитости и ИЗраЗИТоОГИ уметничке визије као одраза стварности. Срећом, Ђорђе (Тованонић“ није увек, у својој плодној критичарској пракси, остајао веран овој својој теоретској формули. Тако је, на пример, у својој студији о Арагону, необично прегнантно изложио разлике, и у погледу метода, између новог реализма, рез лизма наше епохе, и реализма старе грађанске школе: „Ако су,. _ — пише он, — стари реалисти подлегали сили чињеница, ако

нису метли да одоле стихији стварности, код нових реалиста слепа "стихија стварности преображава се у свесно сазнање, у прозирање смисла сваког животног вида. То прозирање смисла у сваком гибању стварности и омогућава новом реалисти да широко и дубоко. обради стварност, да ухвати заједнички процес друштвених, пеихолошких и моралних сукоба, а не да их статистички одваја један од друтот, да их ређа једног за другим. У томе и почива разлика између механике описа и дијалектике приповедања, у томе и лежи разлика хроничајрскот стила и правог поетскот стила“ Критичар који је тако јасно уочио ове разлике између „хроничарског