Naša književnost

· 328 | Е 5 5 ; У Књижевност

адекватности ствајрности, дакле њене истине, у смислу у коме код Спинозе адекватна идеја значи истинита идеја. Тиме се, наравно, поставља и питање не само односа мисли и акције, него, конкретно, њихове недељивости, не само њиховог слагања, него, конкретно, њиховог међусобног прожимања, њиховог 'изједначења, као највишег ступња њихове међусобне доследности. Обухватајући стварност, одражавајући је живо и стваралачки, једна доследна и адекватна, истинита мисао не може да постоји и да "живи а да не тежи да се одрази у стварности, да на стварност делује и да је мења да би је учинила себи адекватном: динамика њеног постајања гони је да се на стварности изрази, да саму себе спроведе у дело, да се уобличи и стално и неисцрпно уобличава у акцију. Актија тако постаје облик и садржина мисли, а мисао облик и садржина акције: оне су поразлељиве, истоветне, ако су доследне. |

Питање доследности није једно метафизичко ! питање, нити уошште једно апстрактно питање. То није питање формалне логике, него једно конкретно питање живота, животног опредељења, најчешће првенствено моралног карактера. Као конкретно животно питање, оно је више питање праксе него теорије, али ако је постављено и решавано, ма и несвесно, у једној прагматистичкој форми, оно губи свој основни морални карактер, губи се уошште. Оно се поставља у исто тако различитим областима, видовима и облицима као што су различите и многобројне делат-. ности човека, и у том мноштву његових израза тешко је каткад трепознати биће и лик истог проблема.

Као проблем развојне логике једне мисли, едне животне акције, проблем доследности указује се као питање одржавања континуитета, оног таласастог, гипког али нераскидивог континуитета у коме човек, опирући се нагонски неумољивим вртлозима, струјама и брзацима пролазности, жуди да нађе онај поуздани елемент непролазности који преба складом и смислом да оправда, да овенча и да исцели болни неред и дисконтинуитет његовог живота који му се, у својој несигурности; искида“ ности и брзом отицању у понор. прошлости, тако лако и тако често може учинити бесмисленим. Да један писац, у специфичној сфери евога стварања, и самим својим стварањем, себи, ма и несвесно, у тој форми поставља проблем доследности (као проблем целовитости и континуитета), то је Гете једноставно рекао својом примедбом да сваки писац пише со а целокушмна дела.

Као питање пруиншитијелности једне мисли, и њене адекватности стварности њене истине, дакле њене моралне вредности и аутентичности, проблем доследности поставља се писцу, на "плану његове делатности као писца, пре свега у облику питања искрености, тојест доследности са самим собом, па и са својим 'недоследностима: Иво Андрић ми неће замерити да овде и ја наведем оне Бе Његошевог АШ