Naša književnost

· Музички. преглед – = - И Е 847.

шлости. Оно што је у искључиво естетичком смислу речи понајмање лепо, најмање привлачно и разумљиво, били су свакако примерци босанске вокалне полифоније. У тесном слогу линеарног мелодијског кретања, са завршецима у размаку велике секунде, са подвлачењем вишег гласа испод интервалске, осцилације (или „држеће“, оргелпунктске позиције) нижег, три девојке из Бандина Опака (Соколац) и три из Гуше Горе (Травник) показале су научницима, на живом примеру. музичке праксе Босне, оно што је и у веома озбиљ-

БИМ музичким упбеницима врло мутно и нејасно: колико је полифони начин

музичког изражавања искључиво везан за мелодијско начело- у музичком језику, како је тај стил на одговарајућем ступњу развитка музичког језика био и морао бити потпуно лишен оног осећања тонских односа и вредности које тек од краја ХУ!Г века (од времена италијанских мадригала) и од почетка - ХУН века (од доба монодије и првих почетака опере) укључује у музичку свест претставу хармонских, „вертикалних склопова сазвука и, што је понајважније, како величанствену илустрацију тенденције за уравнотежавањем индивидуалних „права“ за потребама друштвеног (групног, 'нолифоно- хорског) принципа претставља баш онај тип и онај развојни стадиум вокалне полифоније који у овим босанским песмама долази до израза. Осим тога, ови примерци пслифоније (које је Цветко Рихтман изврсно анализирао у свом реферату на конференцији фолклориста) сасвим убедљиво показују да вечни спор

око питања дисонанца и консонанца вуче свој корен из народне стихије а.

не из експериментаторске ћудљивости и комбинаторичких огледа учених му“ зичара. Најзад, рекао бих да из ове древне, сеоске полифоније, очуване из предхармонског стадиума развитка музичког језика, савремени учени комнозитор може уочити њен стешњени, тескобни, оковани слог и строј и да се њиме може послужити данас, усред пуног размаха хармонске бујности музичког језика, једино као начином изражавања тескобе, спутаности још неослобођених- снага, дакле као изражајним начином који је релативно примитиван а који баш у трагичној тематици сложеног савременог симфонизма може врштити функцију пајрафинонанијег музичко-језичког оружја.

Још једну нимало „лепу“ форму босанског појања морам поменути са захвалним дивљењем: певање „на устресалицу са подручја планине Динаре. То је нека врста вокалног трилера, кртог, полуартикулисаног, крештавог, скоро језивог. Али ту је тежња ка виртуозитету технике певања, више својствена изражавању на фрули, одакле је но свој прилици ова несвесна тенденција

"и прешла у вокални домен. Ова очевидно декоративна тенденција у вишегласном народном певању нашла је себи облике до којих се наука, неискусна. фантазија народног орнаменталисте, једино могла и умела/уздићи О, да је

та оивна полупримитивна инвенција која је дошла до израза у „устресали-

цама“ могла знати за Листове рансодије (не много дубље по садржини, иако далеко инвентивније у истој тежњи за тонском декоративношћу) и да је могла знати за колоратурне арије оперског стила, за фигурацисну технику „ђе!

сапјо“ певања, народна попевка овога типа отишла би зацело за који корак ·

даље, била би формално-технички ближа стилизацијама вишегласности у уче- ној музици. Но баш оваква каква је, худа и шкрта у својој мелодичкој „речитости“, снутана и детињасто неука у свом формалном склопу, народна поПевка овог типа живи је докуменат о широким „аспирацијама“ музичке маште народа у једном развојном стадиуму његовог друштвеног живота који није био нимало погодан за ма какве више облике идеолошке надградње уопште а још мање за формално-декоративне тенденције музичког изражавања.

Истовремено са овим и оваквим тонским структурама, у другим покрајинама, где је близина градова већ утицала на музичку свест и музички језик сеоских традиција, где су развијенија саобраћајна средства већ изршила свој удео у незадрживом процесу културног мешања села и града, мелодика темперираних лествица натопила је већ увелико музички начин мишљења људи са села, хармонске тековине развијеног модерног музичког језика сишле су, бар у својим основама, и у уређена, ушорена села, нешто сложеније и нешто развијеније тонске форме асимиловане су без напора, без. професионалне му-

зичке обуке, као ступањ музичке културе. који и у овим својим вишим обли-“

цима стоји схватљив, разумљив, приступачан и пред најширим слојевима. _ сељаштва. Тако су питоме и меке словеначке „креснице“ из околине Чрно-