Naša književnost

"848 ____ - - - — 5 ___ 7 Књижевност |

меља, или бина хармонски покрети У хорској песми девојака из истог

краја (у игри уз песму „Коло-мост ), или „Песма-о лану“ из Мокупског Граца

(Хрватска) или најзад и танани дует фрула у извођењу младића из Александровца код Пожаревца — већ увелико један нови изражајни стил, ништа мање спонтан и народни, нако увелико европеизиран у смислу асимилације изражајних модалитета учене музике западне културе. Ма крају и један примерак баладне лирике испуњене трагичним сликама поетског текста, соло песма већ сасвим префињене, варошки обојене интонације, мелизматичким фигураци-

= јама украшена мелодија, потпуно“ фиксирана у темперацији, праћена · ситним

везом тамбурице, дата у једном устрепталом „шета осе“ певача из Санског Моста. Пут ка специфично босанској монодијн. преваљен_ је ту, у еволуцији фолклора, по истим оним степенима и етапама по којима се знатно раније развијала и сама: учена, професионална музика, за којом, историском законитошту управљана, неминовно греде и малограђански“ варошки музички фолклор а за њим, спорије: или брже, и сама сеоска попевка.

Толико дакле разноврсности, -толико · временског копнцидирања музич= ких стилова и начина изражавања из временски силно раздвојених стадиума

развитка музичког језика као. посебног система изражавања народне- психике.

Ништа мање не запањују ни дубоке противречности народне животне стварности у области плесног уметничког изражавања. Колико су само счевидне извесне-појаве изражајне бледоликости игара Србије и још више Црне Горе, _упоређене глобално са интензивношћу плесног уметничког · језика Македоније, земље данас већ интернационално чувених русалијских игара, тешкота и других. Но док је на музичком "подручју степен приступачности народних

попевки градском слушаоцу, па и самом стручно образованом музичару, за55 висиб од степена постигнуте асимилације савременијих изражајних средстава

музичког језика у свести народног уметника — у изражајном језику игре као да је снага и узбудљива убедљивост овог специфичног начина одража-

_вања реалности у обрнутој пропорцији са старошћу игре. Сетимо се само да _ је игра кроз векове имала у свим својим развојним фазама увек понешто да.

изгуби. Орске игре (осим неколико Високо експресивних македонских кореографских формација), ма колико биле у суптилним нијансама разноврсне, после вишеструког гледања почињу да тону у сиву масу варијетета једног одређеног типа: Игре са драмског, пантоминског, да кажемо чак и са натуралистичком основом покрета, напротив, јављале су се у сасвим раним развојним стадиумима, доцније освежавале високо технички дотерану, 'формалистички виртуозну игру, у свим њеним менама, о разним типовима карактерног играча

"жанра, и да не говоримо им најзад, у најновије време, послужиле су за основ

оних пластично-ритмичких система који су зацело у већој мери блиски мисаоном, драматично ориентисаном посматрачу нашег доба него и највиртуознија балетска комбинаторика основних позиција и покрета.- Видели смо на овом фестивалу доиста изванредну уздржаност, «грађанску дискрецију чувстава, скоро срамежљиву опрезност надируће сензибилности у' врањанским

= (варошким, српским) играма, нисмо се оглушили о.расипно богатство ношње,

која напаја и сам ситни-.поскок субитичких игара, морали смо запазити снагу унутарњих „чинова“ композиционо сложеног истарског „балуна“, — али. триумф мушке ведре снаге у „Старом тиквешком“, набојну еротичност турске женске, игре из Охрида, јединствену грацију влашке игре из Нижопоља (Битољ) и социјално сурову, нему босанску игру-из Гламоча (готово" бездушну момачку пробу здравља и издржљивости ·љуба-удавача, сутрашње "радне снаге на преслици и тврдој бразди) сваки живи гледалац, ма које он народности био, прима од прве као, део сопственог интимног доживљаја. – "Но поврх свега ваља са овог фестивала констатовати и једну пл ован Категорија“. Ако бисмо са врха планине Чакор, на граници између Црне Горе и Космета, описали круг пречником од неких тридесетак километара, или, што је исто, на мапи наше земље нацртали троугао са врховима око Иванграда, Гусиња и Пећи, угледали бисмо сбетовану земљу плесног максимума експре50 УУ том троуглу живе по свој прилици сиромашни. Шиптари, људи који з дана у дан напорно раде на тврдој земљи а у ређим часовима разоноде ЈЕ своје мајушне младунце игри, чудној, крутој, скоро механизованој а толико поносној, смртно озбиљној Ири ПО човека од седам година, игри

=