Naša književnost

~

ПОЛЕМИКА _ __

ОКО ПРЕВОДА ГЕТЕОВОГ „ФАУСТА“ _ (Одговор Аници Савић Ребап) |

–---

___Кад сам почео да читам одговор на мој приказ превода Фауста („Књижевност“ бр. 2—6), који је у прешлом броју овог часописа дала Аница Савић Ребац, редактор превода, био сам врло изненађен начином којим се она послужила .у једној књижевној и чисто принципијелној полемици. Супротно моме приказу, свака страна овог одговора пуна је увреда и понижавајућих констатација, понављаних и варираних са особитим задовољством, произвољних закључака, јевтиних и врло провидних инсинуација, којима је свакако циљ и нешто више него да обавесте само полузаинтересованог читаоца о рецензентовој личности, антитеза које произлазе из поређења једног познатог имена и једне обимне ерудиције, с једне стране, и с друге неког рецензента чије име једва да је достојно помињања. Био сам изненађен и питао сам се тшта је могло побудити Аницу Савић Ребац да свој одговор напише у стилу чланака 'из оних сензационалистичких листова којих је већ поодавно нестало у нашој јавности, а о којима су говорили само они који су их писали, јер их други махом нису ни читали. Питао сам се, даље, чиме сам тако дубоко увредио Аницу Савић Ребац, која је само редактор превода Фауста — то ће рећи онај који туђем и често несавршеном делу има да да савршенији о6блик, што није увек лака ствар (код превода често теже и од самог превоЂења) и што је исувише познато онима који се баве редакторским послом.

Али уколико; сам дуже читао, утолико се моје изненађење смањивало и убрзо је уступило место тачном и јасном схватању ствари. Чим су почела да се нижу побијања мојих тврђења и да се анализирају моји наводи, знао сам да ће у одговору бити речи о свему и свачему, да ће примери ма-

њег значаја дати материјал за одговор, а озбиљнији за изврдавања, али да.

о ономе што је суштина мога приказа — да Фауст у преводу Милана Савића и редакцији Анице Савић Ребац није песничко и уметничко дело = неће бити ни речи, јер се супротно тврђење не би могло поткрепити ни једним јединим убедљивијим аргументом, како у најбољој добронамерности тако ни у највећој помами, - а · 5 5

Немам намеру да одговарам на све наводе Анице Савић Ребац (ни она то није чинила), јер би то било злоупотребљавање и љубазности редакције часописа и стрпљења читалаца. На њен напис, овакав какав је, пун увреда и злонамерности, не бих ни одговарао; да у њему нема нетачности које треба прецизирати. Осврнућу се, дакле, само на оно што не сме остати без одговора, било да се тиче самога дела, било моје личности. Е

Морам одмах да изненадим Аницу Савић Ребац једним признањем: оно што она наводи у теоретском делу свога одговора мени је добро познато. И поред њеног тврђења да „мало знам“ књижевну историју, појмови које она додирује нису за мене само речи које сам научио, већ садрже“ дубља значења. Али и кад би неко био „без познавања ствари, без научног продубљивања и књижевничке суптилности, па чак и просечне · објективности“, он може да тврди да ниједан преводилац и ниједан редактор ни у каквом преводу или препеву немају право да, позивајући се на разне облике уметничког и народног певања створеног на његовом матерњем језику, служећи се асонанцама, сликом-одјеком и рђавим сликом уместо правилног слика који постоји на тим местима у оригиналу, тако измени и исквари оригинални

облик да од његове компактне“ уметничке целине не остане. скоро ништа. А