Naša književnost

Пољлемика с · - 5 | – = 351

кад се томе дода чињеница да је И реторичка_ страна дела. и те још како из-

мењена провинцијализмима. (кеје сам осудио само као незгодне за уношење У једно овакво дело, а никако. као противник Војвођана и њиховог начина

-изражавања!), архаизмима који се данас не могу разумети без речника, не-

згодним реченичним обртима, стилским неуглађеностима итд. онда је заиста

јасно колико је тако створена претстава о оригиналу нетачна и колико тако

слаба места не могу бити искупљена ни онима која су у преводу Лора. а едних и других има у приближно једнакој сразмери.

Да је такав овај превод Фауста, ненристрасан читалац се може уверити и без сравњивања_ са оригиналом, ослањајући се само на ону здраву интуицију која нас прибљижава књижевном делу или одбија од њега; а ње има код многих људи и више него што то изгледа с обзиром на њихову

_ стварну образованост. Начин сликовања и чудно и чудесно богатство у пе-

смама Лазе Костића, ретке асонанце у- народним песмама, понеки у погледу акцента сасвим неправилни сликови код Дучића и Ракића — који услед музикалности која извире из ритма осталих стихова, као и стихова у којима се они налазе остају незапажени — и леонински слик у народној песми, поскочицама па чак и многим пословицама: све то не може оправдати један поступак који је, у конкретном случају, претворен у систем. Јер у овом преводу, који садржи 4612 преведених стихова, сликова које Аница Савић Ребац назива сликом- одјеком има -у толикој мери да они сачињавају најмање трећину наведенога броја. Ко, дакле, жели да се увери како таква звучност делује и колико се то може назвати _пбезијом, у овом случају Ретеовом поезијом, нека прочита Фауста гласно и за себе. Никакве теорије и ни= каква фразирања и изврдавања неће од нас сакрити чињеницу дау овом преводу нема поезије. 5

Аница Савић Ребац тврди да је мој приказ „очито злонамеран и да сам ја „блефирао“ читаоца „-. „грубим увредама на. рачун преводиоца и редактора“. О блефирању, и са чије стране долази, боље је да не говоримо. Грубе. увреде се не налазе у мом приказу него у редакторском одговору. Али о злонамерности и о томе где је има, треба да се каже која реч. Злонамернога, чак ни некоректнога, нема ни у моме начину излагања и приказивања, ни у избору материјала, ма да редактор тврди како сам ја „тражио“ места која ћу нападати, и овом глаголу даје неку специфичну вредност. Тачно је да сам „тражио, али у сасвим обичном значењу те речи; ништа се-не нађе ако се не тражи. А. да то тражење није било злонамерно, иако не добронамерно, већ нужан рад у циљу илустровања тврђења, то је Аници Савић Ребац свакако јасно колико и:мени. Мој приказ није нигде написан тоном који би показао да сам се огрешио о драгоцено правило зе а, а-ако својом концепцијом не задовољава редактора Фауста, то је друга ствар; али ни у томе се не може наћи никаква злонамерност, ношто зависи од личног схватања како

се

__ ће се једна ствар приказати: да ли у свакоме виду или задржавајући се само

на ономе што изгледа битно. У моме поступку, дакле, нема ни злонамерности ни некоректности. Оне су на другој страни. Злонамерно: је, благо речено, од Анице Савић Ребац што нетачно при-

. казује једну чињеницу коју у њеном тумачењу може примити само онај ко

није читао мој приказ. На оним местима где се нисам могао сложити са смислом који су појединим стиховима дали преводилац и редактор, ја сам у заградама, у прози и без икаквих стилистичких дотери-. вања, дао смисао који наведена места имају у оригиналу. Ја сам и написао да сам тако урадио. Аница Савић Ребац је више пута иронисала називајући ове преводе „узорним , то јест као да су онн узорни по моме схватању.

Злонамерно Је. од АЕ (Савић Ребац кад, знајући врло добро 4 чему је моја замерка, преноси дискусију На терен елементарних знања. Навешћу два-три примера. Кад ја, говорећи о стиху Прсобија се до касе суноврат. помињем „нелогично спајање глагола и прилога“, јер се глагол „пробијати се“, који изражава спору и напорну радњу, не можи спојити са прилогом „суноврат“, чије је значење сваком познато („све је отишло у су“ новрат“; немачки аЏез 156 бђег Најз ипа Кор: вевапвеп), она злоупотребљава елиптични начин изражавања да би могла да напише: „Свак зна да су прилози речи које се додају глаголима“. Из тога треба закључити да рецен=