Naša književnost

РА М. Рилке ____- —_ 307

јелне проблене. рјешавао. је надахнућем пјесника, који ништа. друго и незна. . -

· у Јер ми смо само олупина, лист. У себи сватко има много смрти,

- то плод је око чега све се врти.

(овита с сатима)

Његова концепција о посједовању „своје смрти“, тај лирски постулат за који несвијесно тежи „свакодневни живот , потвр= ђује снаге његова искуства;, "ту је остварио замисли тихих тра нутака, бескрајних часова своје самоће.

О, Господе, дај сваком нешто властите му смрти, умирање јесте што наш живот има, љубав, смисо, нужда = све то иде по тој црти.

а о ПО

Тако се лирска велеградска стварност закопавала у бизарне квалитете нарочитости. Париз, тај књижевни и умјетнички ко= теб, одакле су долазили за оно вријеме готово сви нови правци умјетничких стремљења и остварења, кухао је и прокухавао таленте и као и до недавних дана био Меком, „земљом обећаном“.. Европа је сликарски главињала (као што главиња, углавном, и. денас), тај метеж умјетнички сломио је многу и многу бистру и оригиналну талентираност, међу којима се налази и млади таленат наш Јосип Рачић У лирици стао је орити громоран смијех |еализма слободна стиха, смијех пресађен са бескрајних степа ериканских: појавио се био Валт Витман, а ударци које је. „чистој поезији“ давала њемачка лирска ствајоност ондашшња, ударци који су се почели јављати у лирском авантуризму Ивана. Гола на примјер (сурадника Мицићева „Зенита“) и других = сва та. фанфајрог тада и канонада. у оригинално и неко фиктивно | „Бово“, није (на око!) забринула сувише Рилкеа. Помало збуње: [ и већ сасвим уморан, после квантитета и квалитета свога дјела, као свједок распадање, немоћан, зачуђен над самим собом у оркану свеопће пометње, од природе неактиван, повучен, пун неке болећиве пакости, забринутости интимне, ушао је у посљедња лирска остварења бескрајно. исцршен. У депресији, у потпуној декомпонираности, најтајновитијом хировитошћу најчудноватије. законитости о постанку умјетничкот дјела, о долажењу и враћању слика, бујања и давних доживљајности — након дугого= дишње тпутње, гдје је стварност рата пореметила. његово несналажење у областима искључиво вањекот — написао је двије посљедње књиге“ „Сонети Орфеју“ и „Девињске елегије“. „И све у пар дана, била је то безимена бура, оркан, све жиле и ткиво у мени, све је то пуцало; — да једем није Да било ни на крај па= мети, тко зна ко ме је тих дана хранио“ _ Е _— Прозиран и луцидно видовит као могуће никад прије, дао

је књигу „Сонети Орфеју“ у врло срећној диспозицији. Неке