Naša pošta

316

те свих нових истраживања и из њих извући закључке. Исто тако рећи ћемо колико су сигурна сва та знања која се о томе данас имају.

Резиме постигнутих · 5нања до 1950 год. Прва, најзначајнија чињеница која се односи на зрачење јесте, врло нагло повећавање јонизације које зрачење производи у једној комори испуњеној гасом, кад се пењемо у атмосферу. Нез5, затим Коћбгајег доказали су то за време својих пењања у балону, већ 1914 г. и од тада многи физичари су наставили своје студије и испитивања јонизације и у висину и на површини мора. Овим студијама нарочито су се одали МиИНсап, Сатегоп, Ресата и нарочито Керепег, који је дао значајне прилоге помоћу балона-испитивача на којима су били намештени разни апарати за регистровање. Он је балонима успео да испитује стратосферу скоро до 30 километара висине. Прва извесност о постојању тајанствених зрачења била је доказана експериментима чињеним у водама мора и на језерима, на више од 230метара дубине. Дејство јонизације ових зрачења прелази од 1 до 200 што се више пење од површине мора до 25 км. у атмосферу. Овде је реч само о зрачењима врло моћне продорности, способнима да прођу дебеле металне омотаче јонизационих комора испуњених гасом који се налази под притиском и које се за ту сврху употребљује.

Друга особина ових зракова је њихова постојаност, константност, па ма које било доба дана и часа и ма на којем

драго географском месту посматрања. Ово може бити и

заблуда скорашњих испитивања, јер треба мислити и на то, да је врло тешко вршити упоредна мерења на врло различитим тачкама глоба, кад је појава која треба да се испитује тако сићушно мала, Али многобројна испитивања и опсервације многобројних истраживача, које у целини нису сасвим сагласне, показали су, да је ово зрачење независно од положаја Сунца, Млечнога пута и Звезда. То нагони на мишљење, да зраци лолазе из предела врло далеких изнад земљине атмосфере, али не од сунца и звезда;и да их земљина атмосфера упија великим делом. Зна се већ израније, да је број телашца — корпускула космичких зракова који прелази неку хоризонталну површину на нивоу мора, у јединици времена, (секунди), раван 1 на 40—60 квад. сантиметара, и да према томе, целокупна енергија коју прима земља у облику космичких зракова је отприлике 3.5 х 1073 ерга у секунди и на квадр. сантиметар површине, што је скоро једнако оној енергији коју она прима у облику светлости са звезда.

Ови резултати добијени су на основи теорија Миликенових, које је овај амерички физичар изложио у више махова, а нарочито у Паризу, у Институту Ханри Поанкаре-а, у току зиме 1931—1932 и на Међународном Конгресу електри_

Ја нње аи а