Naša stvarnost

99 NAŠA STVARNOST

Vojinu su drage bratove reči i on oseća priliv snage u rukama i kosi sve lakše i brže. Odmiče pred zetom. Zet vidi da to student Žuri pred njim, maše sve brže kosom i baca se za njim travom kao lopatama zemlje.

— Tako tako, gospodine moj! Da mi je da nekako da nagnam u otkos pred sobom sve studente bundžije!...

Sunce je progorelo oblak i pojavilo se kao zapaljena buklja kroz dim koji ie skrivao. Pripeklo je dobro, pa ga je opet pokrio dim zapalienih oblaka. Provaljao se talas vietra gustog i zaparnog. Daleko su potamnieli vrhovi planina. Trava je sve mrtvija. Kosač Vojin ponovo malaksava opečen suncem kao vrelim pepelom. Miljan mu zatrpava kosu svojim otkosom. Na novom zakosu Bogdan ulazi u red iza Vojina. — Što si, čovječe, okupio mladića kao krvnika. Njega jednog studenta imamo u selu. Trebaće nam.

. Nadošao je novi val vjetra, svjež i miran. Naglo su se zgusnuli oblaci. Zadrhtalo ie vršje drveća grozničavo i uznemireno. Kosači su oživjeli. Raduna interesuie mnoge stvari i pita · o svemu studenta. Student priča. Raduna interesuje rat u Abisiniji. - _ Jači osjećaju da su jači i da mogu opljačkati slabijega...

— Jači imaju pravo jer su jači, upada Milian. Što su jači nego da buđu jači. I mi ćemo imati koristi od tog rata: Italijani nemaju mesa i drveta.

_— akve ćeš ti, vraga, koristi imati kad ovde ne možeš prodati ni drvo ni meso? Vojina izazivaiu Milianove reči.

— Ako neću prodati ia, prodaće tamo negdje neko drugi. A to će se osetiti i ovde. Mi smo svi u jednoj državi. Jeli tako, Radune? |

— Ne znam. Sve što sam doskoro znao, vidim da ne valja. Drugo još nijesam naučio i shvatio. Ne znam ja. Rata sam sit, to osjecam... .

Odjednom zašumi pljusak kiše. Nad Metohijom se kiše naglo prosipaju kao da neko rasijeca puna vimena oblaka. Kiša pada a kosači raskoračeni na raskosu stoje, oštre mokre kose i podnose znojava čela pliusku bistrog groždia kiše. Kosači kose. Trave su pokisle i oiedrale, i kose režu i briju. Pod nogama livada je meka i vlažna kao namočeni sundjer.

Kiša pada sve gušće. Kosači kisnu. Košulie su se zalijepile uz tijelo kao mokra vuna uz kožu tek ojagnjenog iagnjeta. Kosači dižu kose na ramena i bježe u kuću seliaka Martina, koja se nalazi na vrhu livade. |

Ljudi su ušli u sobu i unijeli lokve vode i vlaće trave. Liudi cijede svoje košulje i Draga, kći seljaka Martina, dodaje jednom po jednom debeli ručnik otkan od pamuka i konoplje. Ljudi se taru i obrisani vratovi počiniu da se žare i isparavaju— Silna ručnika, viče gazda Miljan. Ovo tare da koža zaplamti,