Naša stvarnost

JEDAN DAN NA SELU 93

ovo se ne ljiga kao lige koje kupujemo. Nema života u kući dok se žena ne veže pod krovom.

Plana, žena seljaka Martina, skuplja po kući stare suknene kapute i ogrtače i pokriva pokisla ramena kosača. Liudi najzad posiedaju po klupama. Po izribanim daskama poda ostale su lokve vode i mokri otisci nogu. Draga gleda daske — jutros ih je ribala! Dolazi Martin iz dućana. — Sreća što sam imao kaput na sebi; sve bi mi pokislo. Sijeda na tronožnu stolicu nasred sobe i ciledi mokre nogavice gaća. Vodniiva slina mu teče u krupnom zatubastom nosu. Ishrkne se i pliune na pod.

— Pljuješ kao u štali · . .

Ćerka viče na oca! 1 to pred ljudima iz sela!

— Ćut! Živeli smo i bez tvoje oribane daske.

— Neću da ćutim. Ja ribam i to tebe ništa ne košta. I neću da pljuješ. |

Plana se javlia — viječni pomiritelj. — Ostavite sada to zaboga ... ,

Vojin počinie da oštro objašnjava ocu, da sve to nema smisla . ...

Lazar se smije i daje teškom rukom znak bratu i sestri da ćute.

Janko gleda u pljuvačku na podu i lice mu se mršti.

Zet Miljan zaviče: — Draga ima pravo! Sve što ne košta ništa a bolie jei za kuću, treba primiti. Neka rađi, samo neka ne traži da joj kupiš ručnik, kad ga može izatkati. I kojega diavola zaista pljuieš na pod? Plias!

Plana, žena seliaka Martina sjela je uz svoj razboi u uglu ·sobe. Tka konopljano platno za košulje. Škripe podnošci i skačci, dižu se i spuštaju niti, zijevaju redovi Žica, prolijeće žufi drveni čunak i tupo udaraju brdila. Kod svakog udara žena stiska lice u bolesne nabore oko ustija. Sa mokre krpe kojom le povezala svoju glavobolju, ciiedi joj se niz lice mutna kap vode.

Kod prvog udara razboja u sobi nastaje tišina. Liudi ptodižu vlažno. Kiša pada jako, dobuje o lišće drveća, dobuje o ofvoreno prozorsko krilo na čijem je oknu razapeta požutela hartija od novina na kojoi se od svih slova može pročitati samo još naslov članka: U S.S.S.R. je pronadiena pšenica koja se sije jedanput za tri godine. U voćniaku pod prozorom kapliu crvliive jabuke i tupo udaraju o zemlju. Na plotu pored voćniaka kisne blatniavo drveno ralo; sa iziedenog plasca kapliu krupne guste kapi vode. U obližniem arnautskom selu bije topan kasno popodnevlie. Razmekšana koža bubnja ritmično i muklo. Kao u pokisloj afričkoi prašumi: tam-tam, tam-tam . . .

Seljak Martin sjedi na svoioi tronožnoi stolici i odvija nad oivorenom „duvanskom kutijom smotak koji ie donio iz dućana. Kad ga odvije, poredjia na krupnoj, od kiše podbuhloi ruci dvanaest bijelih cigareta „Sava”. Kao dvanaest bijelih gospodskih prstiju-pipaka! Onda Martin uzima svežnjić pušaćih papira