Naša stvarnost

“o NAŠA STVARNOST

u kojem ima svega još nekoliko listića, prelama cigarete na polovinu, i od svakog odlomka savija novu cigaretu. Kada je napravio tako za sve, razdijeli duvan oko sebe. Zapuše svi pušači. Janko više ne prima cigarete, ne puši više. — Prekorio me Vojin što pušim i bacio sam kutiju. Nikad više

— I Lazar je bio bacio kutiju, ali ponovo propušio, — lagano kaže Vojin.

Plana sel zakašlje u razboju zagušena dimom jeftinog: duvana. Okrete se k mužu. Muž nabreklim vratnim žilama vuče dim dopušene cigarete. —— Vuci, vuci, dovikne mu žena zajedljivo. Breme otave za dvanaest dimova. A ia moram tu da kljucam ovim brdilima po bolesnoi glavi . . .

Dolazi seoski nadničar Arnautin Uk. Pokisao, skuplien pod · svojim pokrivačem. Kad otvori vrata sobe, pozdravi ljude na svom jeziku i pogled mu se zadrži na izribanom patosu i Dragi. Stane o poderinu vreće pred vratima brisati svoje bose, operućene noge. Draga se drugarski nasmije i pozove ga unutra. — Udji, čovječe!

Amnautin Uk ide preko sobe i mršavi tabani mu pljeskaju o pod kao ženski tabani o nanule. Dolazi do stola u ugiu i ispod svog ogrtača vadi kamenu tablicu i požutjeli bukvar. Okreće se i gleda gdje da sjedne. Namjekti se izmedju Vojina i Janka. Vojina žari dlan i on ga pritišće uz svoje pokislo koljeno. Uk to primjećuje, uzima Vojinovu šaku, polaže je na dlan svoje lijeve ruke, zagleda se u žute kišom isprane žuljeve i desnom rukom ih nježno pljeska po Vojinovom dlanu. — E, Voio, Vojo!

Vojin sjedi ledjima oslonjen o ivicu stola. Na listu noge pripila mu se crna vlat kao crna glista.

Uk razgovara sa Planom. Pita je sinovski nježno o njenom

razboju i njenoj glavobolji. Naizad se okreće Vojinu. — Voio, došao sam da učimo. Znao sam da ne možeš raditi dok kiša pada...

Vojin se okreće k stolu, okreće se i Uk. Počinju da uče. Vojin govori lagano objašnjenja na svojem i arnautskom ieziku. Piše po tablici znakove. Crta slike koje objašnjavaju te znakove. Uk gleda učitelia široko otvorenim očima i sa svakim Vojinovim pokretom usana pokreće svoje usne. Pored slova p Vojin crta debelog dečanskog popa. — Ovo. je slovo p. Pop. — Debeli pop! kliče Uk i smije se slatko kao dijete.

Janko i Lazar razgovaraju tiho. Janko prekorijeva Lazara što ne pomaže Vojinu dok se prepire sa Miljanom. — Pusti, čovječe! To je uzaludan posao. Miljan misli onako kako jede. Meni se kod Vojina ne dopada baš to, što misli da svako može shvatiti ono što on misli.

— Ja bih mu ipak pomogao. Vidiš, mi stalno ćutimo a Miljan onda viče: to misle dđangube i studenti, seliaci tako ne misle. A mi smo seljaci .. ;