Naša stvarnost

DVA ZNOJA... 43

žur bez blistavog parketa, neutešno razjarena gospodja... Olpust za mene. Preneti ovo kreštavo čudovište u crveni salon? .. (Gledala je u svoje crvene ruke) — Ne, to nikako... Šta znam, vrlo lako može da krepa u mojim rukama, ili, (namah ioi ie sinulo kroz glavu), da skapa u razdražujućoi klimi crvenog salona... A onda ... Onda sam svršila svoje: otpust, a možda i policija.”

Na zidnom satu, pet i trideset i sedam.

Marija ie mislila na cupringera, na drvenu klupu u njegovoj čekaonici gde dreždi stisnuta izmedju anemične Lize i zZabrinute Katice, ili izmediu dveju drugih, ali ipak uvek istih služavki koje strpljivo čekaju zajedno s njom da ih posrednik prozove i pošlie u pratnji svog agenta ko zna u koji krai varoši, ko zna u koju nepoznatu kuću, tupu i tudjiu. Opet u neku kuću gde je opet čekaju prljavi sudovi, nokširi, prebrojavanič prliavog veša, izbrecavanje... Mislila ie na ispitivački, hladan, malo ironičan, nepoverljiv i uvek kao zid nepristupačan pocgled gospodje, na noći u radničkom skloništu i ponižavajući ceremonijal bede u njemu. „Zar opet da bacim četiri dinara za svaku nezaposlenu noć?” A zatim to pretvaranie u numeru kreveta, bez svolih prnja na koje sam se bar navikla, u košulji skloništa, dugačkoi do zemlie, potpuno sama u njoi iziednačena sa ma kojom bednicom, sa ma kojim ludakom, bolesnikom ili robilašem. Naizad ta nova gospodja, koja istina neće imati Hanziku, ali teško meni ako smetnem s uma da samo jedne večeri ne skuvam muterbleter za njena lenja creva...

Pet časova i četrdeset minuta. i -

Najzad se uputi ka vratima gospodjine spavaće sobe. Zakucala je: do grla bilo joi je. dosta svega toga. '

Ša mrežom na glavi i gumenim bandažom na podvaliku, u plavkastom razdrljenom penjoaru oivičenom marabu-om, izletela je, sva besna, gospodja Sida iz svo.e sobe. Ne gledajući nikog, jurnula ie do ikaveza papagaia:

_— O slatko mamino sunce! Tebe su, sine moi, razbudile ove — mrsko je pogledala na Vladu, njegovu ženu i Mariju ove prljave . . . (htela je da kaže životinje, ali se u poslednjem momentu trgla) . . . ovi sales paysans! |

Ščepala ie kavez i isto tako besno odletela s njiim u svoju spavaću sobu, treskajući za sobom vratima.

Bilo je već pet časova i četrdeset i pet minuta kada su Vlada parketar, niegova žena i služavka Marija odgurnuli sto i uvili ćilim. U čekanju pred vratima, budjeniu kuvarice i premeštanju papagaja izgubio je Vlada pedeset i pet minuta.

Da bi nadoknadio izgublieho vreme On je udvostručenom brzinom počeo da radi. Čas po uglovima sobe, na kolenima, vukući se četvoronoške po podu, sa žicom koja ie krckala pod njegovim nabreklim rukama, čas opet, približujući se sredini sobe, uspravljen, sa žicom pod bosim nogama, jednim pomam-