Naša stvarnost

44 NAŠA STVARNOST

nim, zahuktalim, skotskim tempom, praćenim teškim, ispreki- . danim disanjem, trljao je on deo po deo prljavog parketa. Pred niim, presavijena, sa bremenitim trbuhom koji ioj je otežavao kretanje, vukla se četvoronoške njegova žena, kvaseći mokrom krpom parče po parče poda, da zatim, sada uspravljena iza Vlade, čim on sastruže jedan kraj sobe, portvišem skuplja strugotinu i komadiće iskidane žice. '

Iz Vladinog ispijenog lica, na potilijku gde je prestaiala nepotšišana kosa, celom dužinom kičme čiji su se pršlienovi pod naporom kretanja neprestano micali ispod žute i mestimice flekave kože, izbijale su kapi znoja. Ivice njegovih mršavih, isturenih plećki orosile su se krupnim graškama. Isprva nepomične, zadržane na jednom mestu, graške i kapi znoja odiednom su krenule tankim krivudavim prugama. Dolazeći sa svih strana pruge su se sretale, ukrštale, spajale, pretvarale u sve šire: zZnoOiave pantljike, i slivajući se kanalima rebara niz slabine, pomešane sa znojem koji je curio iz pazuha, cela ta široka, topla i lepljiiva poplava lagano je oticala ka šupljini povijenog, zgrče-

nog i upalog trbuha. | | S vremena na vreme krupne kapi padale su na parket.

Kada je Stole, pripijajući Vanu uz sebe, zahvaćen ritmom muzike, krenuo laganim i mirnim koracima, u pretsoblju je već igralo tango oko petnaest parova. Elegantno, savršeno skroieno odelo sa markom „Engleski magazin”, nije bilo u stanju da prikrije potpuno priličnu gojaznost (znak obilne kujne i prevaljene trideset i pete), koja je visoku i nekada vitku Stoletovu figuru već vidno počela da izobličava. Njegove tanke noge kao da nisu više pripadale trupu na kome se, posmatran s profila, jasno ocrtavao trbuh kao i suvišno salo na delovima oko slabina i kukova. Stole, koji je još uvek izigravao lepotana, nije bio svestan toga. Igrao je, pokušavajući da unese u svoje pokrete istu onu svežinu, istu lakoću i eleganciju, stečene nekada kada je to odgovaralo niegovom vitkom stasu. Ali pored sve pravilnosti koraka, njegovi pokreti ostavljali su utisak nečeg promašenog i komičnog. Naročito su bile smešne njegove tanke noge, slične dvema dugačkim kašičicama u čaši vode, presečene usled prelamanja svetlosti.

Naslonjeno na njegove bombaste grudi, Sibalo se Vanino vižljasto telo. Ona se nije kretala samo po jednostavnom ritmu muzike, pomoću čitavog niza sporednih, maznih, traženih i njoj osobenih pokreta, koji su kao rezonance pratili korake igre, pokušavala je Vana da istakne draži svoje prividne čulnosti, Što je davalo njenoj igri jednu specialnu boju. Osećala jie na svojoi haljini i na sebi ljubopitliive poglede ostalih parova koji su promicali pored njih.