Naša stvarnost

DVA ZNOJA... 45

Ali neosetno, oboje, sve više su padali u neku drugu stvarnost, kao u san. Parovi su bili već duboko zahvaćeni igrom, koja je i njih dvoje vrio brzo obuzela. Samo za trenutak pogledi su bili bačeni na tu toliko izvikanu Vanu, a odmah zatim zaboravilo se na nju. Jer skoro sve što je bilo volino, svesno, sračunato i traženo u ponašanju ovih muškaraca i žena, SVE što je bilo stečeno i što ie dugim navikama postalo njihovo uobičajeno držanje, jednom rečju njihova svakodnevna vidljiva i strogo kontrolisana individualnost: način kako koračaju, drže glavu, pružaju ruke, nabiraju čela, miču ustima, sve je to pOostepeno iščezavalo, menijajući se u polupijanstvo igre, koja ih je lagano obuzimala svojim ritmom, blizinom i mešavinom tela.

Kao da su bili na dnu jednog narkotičnog akvariuma.

Opuštali su se i predavali strujanjima i maticama tango-a, očigledno zaneseni. Niihovi pokreti kao da nisu više podlegali normalnim zakonima teže. Zagrljeni parovi stezali su se čvrsto, ali, slično davlienicima koji zajedno idu u smrt, izgledalo ie kao da nemoćno klonu, leluiavi, ošamućeni. Bili su izmenjeni.

Ko bi prepoznao brbljivog Solomona Mešulama, nekada zastupnika fabrike sapuna „Violet”, sada generalnog direktora „Cementa” A. D.? Niegove kratke i nervozne ruke, od kojih je jedna svakog dana po čitave časove energično parafirala milionske porudžbine, a druga, milovala lavovu čeliust u duborezu na raskošnom pisaćem stolu, te iste ruke, ukroćene muzikom, ležale su sada na pitomoj, glatkoj koži Estere, njegove devetnaestogodišnje kćeri, zarobljiene, opuštene kao ruke spavača na jorganu. Desna ruka čiji su parafi često značili krah ili naglo bogaćenje, počivala ie na mladim žgoljavim lediima, uživajući tu sporo i nesvesno, dok ie leva ruka, koja je pipajući drvenu lavovu čeljust toliko puta davala Mešulamu utisak da obuzdava zle perturbacije sudbine, sada gladila tanku i krotku Esterinu šaku: plašljivu šapu svoje „bele pitome zečice”.

Šime Gosparić igrao je sa gospodiom Sidom Protić. Nien ogroman obraz čije su oranice godina bile vešto ispunjene puderom, umilno se skliokao na njegovo fatirano dalmatinsko rame. Preko još neobrisanog sloia pudera, — trag Meninog obraza na istom tom plećatom ramenu — gomilale su se polako nove naslage majčinog pudera. Ko bi rekao da je Ovo prenemažuće muško lice u ekstazi, sa vidnim izrazom konstipaciie oko usana, nagnuto, skoro zagnjureno u čitavo runo žutih Sidinih kovrdža, ono isto špicasto i nametljivo lice, sa uvek budnim riblilm očima, oivičeno kosom boje srebrne lisice, tom. prosedom kosom koja je više nego sve ostalo pomogla šimu da se probije kroz život.

U opojnom akvariumu tango-a, nagnuta nad Sidom, Šimova glava je za trenutak dobila medaljonski izraz njegove studentske glave nadnesene nad Dubrovačkom trilogijom konte Ive Vojnovića, a kroz razneženo i otromboljeno lice gospodje