Naša stvarnost

46 | NAŠA STVARNOST

Side kao da je probijao lik mlade razočarane učiteljice iz Surdulice. Jer sasvim neočekivano, u zagrliaju Šima Gosparića, prostrujao je talas mladalačkih uspomena i krvi kroz Sidin zakrečeni, sredieni život. Odiednom ie iščezao njen bes na Menu što ie zajedno sa Esterom na žur pozvala i Mešulama, tog „smrdljivog čivutina”, koga, uprkos njegovom bogatstvu, nijedna „Otmena” beogradska kuća rado ne prima. Iznenadno probudiena uspomena, na avanturu sa Mešulamom, koju je ona, u toku trideset i više proteklih godina, i za sebe i za svet, duboko bila zakopala, ponovo ie oživela. Zar nije i Šime isto tako nasrtljiv i brbliiv kao što je onda bio Mešulam? Zar i Šime, nagnut sada nad njom, ne ćuti kao što ie Mešulam onog jutra, u Krčevinčevoj sobi, ćutao? Na dnu ovog narkotičnog akvariuma, padajući sve dublje u zanos igre, videla je ona i sada, sasvim izbliza, samo gustu, iskrivljenu, ogromnu obrvu — ustremljenu sepiju nad modrom, umornom i zgrčenom školikom bludnog muškog oka. Bila ie razdražena.

Igra nije prestajala.

Četiri sestre Nikolić, veleposednice iz Stare Pazove, koje su pre tri godine konačno prešle u Beograd, noseći sobom porodični nakit i uljani portret patrijarha Rajačića, pretstavljale su na ovom Žuru detelinu porodične harmonije sa četiri lista. A u njihovoi senci uvek ie čučala slabliljka — maika, noseći predano pred svetom skupocenu nevinost Ankice, Brankice, Verice i Gagice. Da bi bila u skladu sa takozvanim otmenim beogradskim društvom, na čijem tržištu je želela da plasira svoje ćerke, kotirane u jutrima plodne sremske zemlje, tunjava i čestim porodjajima zamorena maika, gospodja Olimpija Nikolić, koja bi najradije provodila i dane i noći pod debelom perinom, smatrala je za dovoljan znak otmenosti svoje crne glaze rukavice i somotsku pantljiku oko vrata. U naizagrejanijoji balskoi dvorani ili ma gde na žuru kraj radiatora ili kalieve peći, tužna kao kvočka ha jajima, ona nije skidala svoje crne rukavice, niti je oslobadjaila vrat od somotske pantliike na kojoj je visio zlatan medaljon sa slikom pokoinog muža i pramenovima dečije kose. Pa čak ni danas, na Žuru gospodje Side, gde ie i pored velike otmenosti bila dopuštena izvesna intimna ležernost, gOspodja Olimpija nije skidala rukavice, tako da ni zvuci omiljenog tangoa, po čijem su se ritmu klatile sve četiri njene kćeri, nisu učinili da ona zaboravi na svoi zadavljeni vrat i na već nabrekle ruke koje su pod zategnutom kožom sve jače bridele. Ona se kuvala. Samo u dnu njenog uspavanog pamćenia klatio se bez prestanka sremski dieram, crpeći velike kofe sveže bunarskce vode. |

Četiri para nogu gospodiica Nikolić, iednovremeno kao da je u pitanju isti par nogu umnožen u ogledalima, sve više ie

zaboravliao na svoje čarape cent fin i na eskarpene od guštera.