Naša stvarnost

DVA ZNOJA... 7

Kao da su bile bose. Teške i šijampave, paorske noge muklo su se podudarale i sestrinski došaptavale na valovitom parketu pretsoblia, izmediu tudjih razigranih i zakopčanih parova HnOgu. Lagano i teško kao da su gazile za plugom. A nežne materinske oči gospodie Olimpije kao da su još uvek gledale svoje četiri bose devojčice kako bezazleno šljapkaju po barama i blatu staropazovačkog dvorišta, jiureći za pokislim guskama.

Ova dirliiva slika iz porodičnog albuma njenih uspomena i želja da svojim ćerkama što pre nadje „odgovarajuće prilike”, učinile su da je gospodja Olimpija često zatvarala oči kada bi u mračnim uglovima salona ili po divanima zaticala svoje ćerke sa muškarcima, u nimalo naivnim situacijama.

— Ne, ni svojim očima ne verujem da one mogu da učine nešto nedopušteno, govorila ie ona s vremena na vreme sama sebi, kada bi se trgla iz svoje večite začmalosti. One su tako naivne! Pa zar na kuću čiji je predak jedan Rajačić (Olimpiia bi se pobožno prekrstila) sme neko da se baci kamenom? Zli jezici, istina, govore da moji andjelčići ne nose donji veš. Pa šta je s tim! Ja bih istina crkla od zime bez svojih Jegerovih šlofjanki, koje mi je još pokoini Panteliila kupio u Beču, ali sačuvaj Bože da moja deca, koja bar dvaput godišnje poste, mogu da budu toliko pokvarena . . . Uostalom i gospodin JOvan Dučić, koji je tako pametan, kazao mi ie lane na trkama: „Vremena se meniaju, gospodio, i ništa nas ne treba iznenaditi” . . . Eto, i kuće su se promenile u Beogradu. Kada sam prvi put dclazila, za vreme krunisanja Kralia Petra, bile su niske kao u Pazovi. Sada su tako velike, prosto divne . . . I naša država zvala se ranije Austro-ugarska . . . Šta je s tim! Još i danas se dobro sećam kako sam se stidela pred Pantom. Tek kada sam mu izrodila svu decu, tu skoro pred njegovu smrt prvi put sam se pred njim svukla potpuno gola. A danas, danas to nije ništa. Kao što nije ništa ni skinuti žulieve. Odeš kod Bate i za jednu banku dotera ti noge... Svet se zaista menia ... Moje ćerke se, eto, danas druže i sa ministrima. Ko bi to rekao? Baš mi je malopre napravio kompliment gospodin ministar Janković da skoro nije video tako divne devojke: „Blago i vama i nama, poštovana gospodio, što izrodiste tako divnu . decu”. I za njega mnogi pričaju da ie pokvaren, ali ia u to, ne verujem. On je samo otmen i fin. Svet ga ne razumč. Zato i svi misle da je nevaljalac. Svet je zbilja zavidljiv. Šteta samo što je gospodin Janković tako mali . . .

Jedva dodirujući svojim brižno začešlianim, polućelavim tiemenom grudi gospodje Doli-Darinke Nerval-Milošević (gospodii je izgledalo i suviše srbijanski i vulgarno da se zove prosto Darinka), zanesen tango-om, ministar Stevan Janković zagnjurio je svoje negovano, sladostrasno i promućurno lice u miderom zategnuti i podignuti gospodjin trbuh.