Naša stvarnost

MOŽEMO LI BITI BEZ RATA 19

hrabrost i požrivovanje. Ova ivrđenja nisu nimalo ubedljiva, jer dolaze od onih koji nikad neće doći u tu priliku da na delu posvedoče svoja ubedenja i kojima je u knjizi sudbine pisano, da ~. će umrefi u udobnoj postelji, a ne da padnu na bojnom polju.

Hegel je rekao da je „rat poluga progresa i moralizirajuća sila”, a njegov savremenik i vršnjak Šlegel „da je rai isto tako potreban kao i borba elemenala u prizodi.”

„Država, kaže Trajčke, nije akademija umelfnosti i kad ona svoju silu žrwuje idealnim aspiracijama čovečansiva ona sama sebi protivreči ide ka propasti.” 0 ,

Veličajući borbu i požrivovanje, raini ideolozi neće da vide da sve čovečansivo i bez rala i s najvećim požrtvovanjem vodi neprekidnu borbu u kojoj se gine i više nego u ralu. Gine se u rudnicima, u tunelima, u plovidbi po širokim okeanima, u fabrikama i laboratorijama, u borbi proliv zaraza, požara i nepogoda; gine se u opasnim ekspedicijama na lecdene polove, na puju s Čeljuskinom kroz ledeni okean, u letu kroz almosferu i stratosleru. Il, što je veoma važno gine se Tu ne ubijajući druge, već radeći za njih. Koja je onda od fih borbi i smrti uzvišenija: da li ona iznuđena u ralu, ili ova voljna u radu?

Na supro? ranim ideolozima, ideja poricanja rafa nalazila je svoje apostole kod najvećih duhova sveta, od Bude i Hrista, od Platona i Aristotela do Lajbnica, Hjuma, Kanta i Tolstoja. „Kad vidim narod u raju, kaže Hjum, čini mi se da gledam dve pijanice koji se molikama fuku u porculanskoj radnji, oni će ne samo imati da se leče od uboja koje su jedan drugom zadali, nego će metati da plate još i štetu koju su načinili.”

Kant kaže da um proklamuje slanje mira kao apsoluinu dužnost, a da je borbeno slanje u kome se nalaze današnje države skroz nemoralno. )

Herder smatra da je rat najjezovitija nesreća ljudskog roda, da je on nečovečan i gore nego živolinjski postupak, da su pralioci i posledice rata — : bolesli, nasilja, pustošenja, razvraf, gramzljivost, gori nego i sam ral.

Rat je odavno omrznut i među širokim narodnim masama i žalbe na njegove sfrašne posledice nisu novog datuma. Ako su danas prokletstvo rata i žalbe na njega češće i glasnije, fo dolazi, prvo, olud što je clanas u svetu sloboda izražavanja veća i što se čuju i slušaju i oni glasovi, koji se ranije nisu ni brojali ni merili. Drugo, i pored svih tegoba današnjeg vremena, život pojedinaca dobio je danas daleko veću vrednosi, a prema njoj su i raine tegobe i sfradanja poslali nesnošljiviji i omrznufiji.

Taj opšti protest proliv raša nije dobio još pun i adekvafan izraz u ustanovi Društva naroda, čija je najglavnija zadaća da ošklanja rafne sukobe medju narodima. On je u isto vreme i još jedan novi dokaz, koliko je neosnovano vrđenje da uzrok ratova leži u prirodi čoveka i ljudskog društva.

22%