Naša stvarnost

96 MATIĆ I VUČO

je bilo mrsko u porodičnom živolu, olvoreno kresne u lice... i fu je tražio najuvredljivije reči. Ne osećajući se za to sposobnim, njegov je bes skretao na drugu sfranu. Dešavalo se, ponekad, kad su majčini izlivi nežnosti prema Peri bili isuviše izdašni, da tog dana uveče gospođa Sida, umeslo noćnim kremom, naćapka lice pulerom, koji bi Mirko krišom stavio u njene famnoplave tegle. U kući je Mirko bio poznat i po tome šlo je česlo ispuštao: iz ruku čaše i staklene predmefe. Ali nije to bilo uvek ustvari samo slučajno. Pažljiv posmatrač bi olkrio da su čaše i činije freskale baš onih večeri kada bi se Šime Gosparić, to posle podne, duže zadržao u poseli nego obično.

Sunčana ulica, sveža i još fiha u ovom času, i posle podne koje mu ipak pripada slobodno, učinili su da polako zaboravlja na začarani porodični krug. Spuštao se brzim koracima ka Terazijama. Pred kafoličkom crkvom Hrista Kralja zapahnuo ga je hladni i usltajali vazduh kroz širom ofvorena vrata. To je bio onaj isti dah koji je on udisao pre pel-šest godina. Njegova sirina, „gospođa u zelenom”, vodila ga je sobom, svakog ulornika, u fu zgradu, na čijem bi kamenom podu ona dugo klečala. On bi gledao u olfar sa čipkama i čudio se kako je sve to drukčije u Sabornoj crkvi. Dešavalo se, ponekad, da bi ih do samih crkvenih vrata doprafila već odrasla, šesnaestogodišnja Vana. Na samom ulazu, prsnula bi u smeh, poljubila ovlaš svoju majku, njega uštinula za obraz i brzo odlazila na svoju sfranu. Vraćajući se kući, strina mu je dugo pričala o sebi i o svemu osfalom. Objašnjavala mu je da se molila Svetom Anfunu Padovanskom da joj povrati izgubljeno imanje, za koje, ona, istina, više ne mari, ali se brine za Vanu. Ona neće moći da živi bez mnogo novaca . .. To njeno ogromno bogatstvo koje je njen muž upropasfio frgujući sa suvim šljivama. „Gospođa u zelenom” uveravala ga je da Svefi Anfun može da pronađe svaku ' izgubljenu sivar. Čak i najrazličije predmele, kao zalurene makazice, knjige i odbegle svinje. Nejasno mu je tada bilo samo to, kako je Svefi Anfun u stanju da pronađe sve fe slfvari. Neprestano stoji na jednom meslu kao ukopan. A zalim... zašlo sfrina kao pravoslavka, traži pomoć u kafoličkoj crkvi. U razgovoru koji između njih nije prestajao, „gospođa u zelenom”, koja je znala da odgovori na sve, dala mu je odgovor i na ovo pifanje: „Kod nas ne postoji fakav jedan svetac, a posle... fo freba dobro da zapamftiš... ako ne možeš da kupiš kristalni fanjir kod Braće Radojlovića, olići ćeš i kupićeš ga kod Maksima Flajšera”.

Jedina slarija osoba iz njegovog delinjstva koja mu je ostala u prijalnoj uspomeni, činilo mu se da je bila „gospođa u zelenom”. Samo se ona ophogdila s njim kao s odraslim i nije menjala ni visinu ni boju glasa kada mu se obraćala. Mahom u sobi, prikovana za krevef, sa ogledalom u ruci, proveravajući neprestano svoju lepolu, beznadežno salirana rakom, ali uvek dobro