Naša stvarnost

MIRKO IMA 16 GODINA 27

raspoložena i mila, ona bi mu obično pričala svoja pulovanja. U njenoj beloj spavaćoj sobi, između njenih zelenih haljina koje bi sobarica svakog jutra ređala po stolicama i divanu, da bi ih ona gledala, promicao je Monie Karlo, sa svojim naročitim lakejima, koji pred zoru, u parku pored mora, diskreino pružaju napunjene evolvere sa sedefastom drškom, onim mnogobrojnim strancima iz dalekog sveta koji su na rulefu, te noći, izgubili sve svoje zamkove i šume, zlatne fabakere i poslednju paru u džepu... U Alžiru ona sedi na holelskoj terasi i čita predveče, na punom, vrelom suncu „Crveni krin”". Iznenada, na sasvim vedrom nebu, sunce nesiaje kao rukom odneseno i spušta se gusti mrak. Tako brzo pada tamo noć...

— Ti ne možeš ni da zamisliš, Miki, govorila bi ona, promuklim glasom, u krevelu, dajući mu u isti mah znak da joj doda dugačku ešarpu od ćilibarski žulih samsara, ukrašenu još uvek starim buketom parmskih ljubičica, koju bi, sa puno zimogrožljive grčevitosfi, stiskala oko svog načetog fela, fi ne možeš da zamisliš, kako su nesfalne boje mora! Vidi, naprimer, ovaj moj opal, podizala bi ruku i spuštala na ivicu kreveta, dobila sam ga od Mihaila kao danas uveče, a već sulradan su mi lekari specijalisti rekli... ali o home bolje da ćulim... Samo u Napulju, i to ponekad u podne, more je mlečno kao ovaj prsten. U Bosforu je kao tirkiz, ali tamo sam bila samo dva dana, u prolazu. Toliko tamo smrde psi... Tek mnogo docnije, kada je Vana, moj najlepši ukras, postala velika mamina devojčica, olškrila sam u njenim sveilim očima svu neslalnost boje mora. Od sivog do duboko-plavog, pa sve do onog modro-zelenog . . .

Priče nisu preslajale. Samo bi ih, s vremena na vreme, prekidao dolazak kakve hiromanikinje ili vračare, koje bi olvarale karte, zagledale u njene žute dlanove ili u šoljicu kale... Mirko je naročito zapamfio Ruskinju Agarovnu, čiji su specialiteti bile čudoivorne ikone. Posle njenih posela, „gospođa u zelenom”, odlazila bi u manaslire, obično aulomobilom generala Milrovića, vodeći sobom, kalkad, i Mirka.

Kroz njene neiscrpne priče koje bi se skoro sve završavale Vanom i kojima je Nalalija Mifrović nadoknađivala ofsusilVO SVOje ćerke, koja je, već sebična, idući za svojim životom, sve ređe ostajala pored nje, bežeći pomalo i od sve nervoznijeg maženja i opsedanja svoje majke, Mirko je poslepeno upijao u sebe ovu lakomislenu devojku. Nije ni čudo što je docnije, kada je „gospođa u zelenom” već bila umrla, i kada je on počeo da crveni pred ženama, najčešće u svojim sanjarijama i snovima nailazio na vižljasto Vanino felo.

Danas, na žuru, Mirko će se sigurno usudifi prvi put da zaigra s njom. imaće vremena, računao je, da se presvuče kad se vrati. Ako je Vana zaboravila, Mirko nije, da.mu je ona jednom prilikom, još prošlog leta, u „Šumadiji”, igrajući tenisa, u šali primelila da je već krajnje vreme da nauči da igra.