Naša stvarnost

98 RADOVAN ZOGOVIĆ

gala oprane košulje i marame, lupala po njima na koljenu, lupala kao peračem, i slagala ih u kovčežić.

Nimon se skupio na proslirci do zida. Gledao je po čeljadima fako, kao da se boji da ga se ne dodirnu. „Što fo spremaš?” — upitao je šapatom snahu. „Idem ujufru k seshi” — odgovorila mu je ona. Zazeblo ga je po srcu.

— A gdje je Redž?! — prošaputeo je opel.

— Olišao je nekud... na rad.

— Olišao ...

Napunili su ga luga i sitah. Svi bježe a on oslaje sam.

Djeca su vikala kao da su dG šumi pored mulnog poloka.

— Šla je, što šapćeš? — viknula je bolesna žena. Podigla se koso, oslonivši se na ruku. Zinula je kao pseto. „Šta je, Šo šapćeš?”

— Ništa, — odgovorio je Nimon šapatom.

— Šla si uradio? — vikala je žena.

— Ništa.

— Ništa. | došao si da kažeš: ništa. Šta će biti sa mlinom?

— Ne znam.

— Kada si ti nešto znao! Da si valjao poginuo bi ko ti brat.

Svi su počeli da viču. Nimon je ustao, visok i pogrbljen. Slijepo oko mrdalo je i bubrilo kao da će prsnuli. „Ne vičite, ne vičile!' Uhvalio se rukama za glavu, pritiskao dlanovima uši i pobjegao iz sobe. „Ne vičite, ne vičite!”

3.

Nimon Gaš je doirčao olivoru jaza. Pored njega na fravi žuljele su se kao izribane mokre daske polivene mjesečinom. Dograbio ih je i ulisnuo u žljebiće direka. Radio je brzo. Okolo su urlikali psi, negdje u selu udarao je neko u daščana vrata. Tupandžija je bubnjao povečerje. Bubanj je odzvanjao jekom daščanog krova pod sjekirama: dum-dum, dum-dum!!

Kada su se bujice vode, hitro i zmijasto sručile niz klizave vodeničke žljebove, kada se voda survala i razbila na perajima kola, uokolo je nastala fišina i propjevala je negdje plica. Nimon je ušao u mlin i oflkočio kola.

Okrenulo se kamenje i zapjevalo. Nimon je stajao na sredini mlina, u polumraku. Zavladala je fišina i sanjivost kao na počinku na sijenu.

Sve jače, sve jače drhfala je životom vodenica.

Vodeničko kamenje počelo je da melje varnice. Prazno kamenje leljelo je sve brže i brže. Jao-jao, jao-jao!

Mlinar Nimon osjelio je umor i san. Prišao je jednoj mučnici, klekao je i naslonio se grudima na lučevu ivicu. Kamen je jurio sipljući pregršti varnica. Nimon je spustio ruku u mučnicu i zario je u zaostalo mlivo. Bilo mu je prijatno kao da je zavukao ruku