Naša stvarnost

MUZIČKI ROMANTIZAM 101

zvao krupne promene u socijalnom porelku evropskog građanskog društva. Nastao u jednom jako uzburkanom vremenu, punom pokrefa i sukoba (Velika revolucija, Napoleonovi rafovi i reakcionarna rovarenja emigracije), romanfizam se fakođe i razvijao u nemirnim drušivenim prilikama (građanske revolucije, apsolufističke reakcije, borbe za nacionalnu nezavisnost i počeci organizovanih pokrefa za socijalnu ravnopravnost). Kao izraz fakvog slanja i romantizam je morao biti dinamičan i borben. Ali u neobuzdanom polelfu da se dovinu svojih iluzija, romanličari su redovno doživljavali razočaranja. | stoga „iz nemogućnosfi da se oslvare ove iluzije, izlazilo je pesimistično fragično stanje ovog vremena” (Bekker), koje je u filozofiji dalo Schopenhauera, glavnog preistavnika romanličarskog „Welfanschauunga' i zalo najomiljenijeg filozofa romanltičara.”

Po svome spoljnom obliku romantizam leži legendi Srednjeg veka, veri (otuda vraćanje katolicizmu, ali većinom kroz profanu umelnos)), idealizovanoj narodnoj prošlosli, egzoličnosli i crlanju fanfastičnih karakfera, svemu onome, dakle, što je bizarno, živopisno, neobično. Unufarnji oblik romanlizma manifesluje se u pojačanoj emocionalnosti, slrasnijem duševnom doživljavanju, isticanju osećanja i imaginacije nad razumom, bežanju od materijalnog i društvenoq živofa u začaran sve} bajke i mita. Romanličar je senfimentalan liričar i sanjalica, katkad pada u pafološku ekscitaciji i redovno je isklučivo subjekfivan. Klasična forma i njeni fvrdi okviri stežu ga; on ih krši i stvara svoj oblik improvizacije i slobodne fantazije. Osobito su mu omiljene male forme irodelne, dvodelne, pa čak i jednodelne pesme, u koje unosi svoja infimna osećanja. U velikim formama (sonate, simfonije, opere) fežište razvoja nalazi se u neobično pojačanom infenziletu dinamike, što dovodi do ogromnih eroličkih gradacija. Uglavnom romanličari nequju profanu muziku, ij. koncerinu i opersku, za razliku od slarih klasičara koj su negovali prvenstveno kultsku. Romantičari produbljuju harmoniju na bazi modulacije, čije mogućnosti polpuno iscrpljuju. Melodijsko kretanje je sve zavisnije od harmonije, da najzad postane samo nužna površina harmonijskog zbivanja. Neutoljiva žeđ za hromalikom proizvodi jake dinamičke napone u unufrašnjem sklopu forme. Dalji je rezulfaf ovoga, da spoljašnost oblika sva trepli od živopisnosti boja. Tehničke mogućnosti instrumenafa iskorišćuju se, shodno ovim estetskim principima, do maksimuma. Klavirska tehnika odlikuje se raskošnim dekorom, brilijantnošću boja i pompeznim zvukom. Obim orkestra se znafno proširuje, i feži se postići maksimalan intenzilet zvuka i zasićenost u upolrebi kolorita.

Jedna od navažnijh fekovina koju je donelo doba romantizma jeste i shvaranje ustalenog koncerinog života, kao višeg oblika kolektivnog muziciranja.

*